Sa neprijateljem je postupao strogo, ali pravedno. Mrzio ga je, al ga nije ponižavao i mučio. Djecu je štitio i nad njima se nije svetio; bule je zavijao u crno, ali im se časti nikad nije doticao.
Knjaz Danilo je ubrzo čuo za Radojevića. Pozvao je Luku Jovovića (poznatog četovođu iz Markovine) da dođe zajedno sa Šćepanom na slavlje povodom njegovog ustoličenja. Kada su Markovljani stigli, ostali Crnogorci su već bili okupljeni i nadmetali su se u bacanju kamena s ramena i skoku u dalj.
Knjaz je tada svima nadbacio kamen i od svih je dalje skočio, pa upita Markovljane imaju li oni nekoga da se nadmeće sa njim. Svi su odmah pogledali na Šćepana. On je prihvatio izazov, uzeo je bacio kamen i prebacio knjazu i ostalima. Onda skoči nekoliko puta i svima preskoči.
Malo bi za čudo knjazu što mu ovo momče preturi kamen i skoči dalje od njega pa mu reče: “Anu, Markovljanine, kad si mi preturio i preskočio da se pojakamo – da vidimo ko je jači. Šćepan se prvo nećkao al na kraju pristade pa raširi ruke i porva se sa knjazom. Posle par minuta neizvesne borbe harambaša obori knjaza a on mu na to reče: “Čestitam primljen si u perjanike”.
Tu su se ujedno i pobratimili što je bila velika čast za Šćepana.
Nije dugo ostao knjažev perjanik već je napredovao u stotinaša knjaževe garde. Ne dugo zatim dobio je i titulu serdara. Kao serdar je branio narod od turskog zuluma i učestvovao je u iskoejenjavanju uskočkih pljački. Tada su uskoci imali običaj da osim Turaka u povratku sa četovanja opljačkaju i srpska stada. Međutim brzim radom popa Luke i serdara Radojevića to je zaustavljeno.
Pop Luka i Šćepan su se pobratimili. Njih je vezalo ne samo isto porijeklo iz Markovine, već i zajedničko učestvovanje u mnogim bitkama. Kada je Luka Jovović poginuo, serdaru je toliko bilo krivo da se sam sa jednim nožem zaletio u grupu Turaka i posjekao jednog bega osvetivši tako pobratima. Ovo je opjevano i u jednoj epskoj pjesmi koju možete pronaći na ig stranici epska_poezija!
