Iako danas mnogi na otmicu devojke gledaju kao na simpatičan i koloritni događaj iz naše prošlosti, najveći broj istoričara se slaže da je ipak bila reč o tamnoj strani običaja, pre svega, proisteklih iz teškog i surovog života na ovim prostorima.
Najjednostavniji slučaj otmice bio je zapravo sporazumni dogovor dvoje budućih supružnika. Momak i devojka su se zagledali jedno u drugo, ali devojčini roditelji iz bilo kog razloga nisu odobravali brak, pa je momak, u dogovoru sa svojom voljenom, organizovao njenu otmicu, a zapravo bekstvo.
Nakon uspešne “akcije”, nekoliko dana kasnije, glava mladićeve porodice bi odlazila u kuću devojke i tražila “primirje”. Čitav slučaj uglavnom se završavao saglasnošću i ugovaranjem svadbe.
Bilo je slučajeva i da su roditelji sami sa budućim zetom organizovali prividnu otmicu svoje ćerke kako bi izbegli troškove veridbe.
Ipak, svi drugi slučajevi bili su daleko mračniji…
Dešavalo se da devojka ne želi da se uda za momka ili da su je roditelji već namenili nekom drugom. U takvim slučajevima nije bila retkost da dođe do prave otmice!
Momak bi obično skupio nekoliko dobrih drugova, braće i rođaka, sačekao da devojka negde izađe i silom je odvodio svojoj kući.
– U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu – zapisao je Vuk Karadžić opisujući ovu praksu.
Osim na ovim osamljenim mestima, devojke su često otimane i na očigled sela ili varoši – na ulici, livadi, vašarima, čak i u crkvama…
