Srbija
Verovao sam da ću ponovo okupiti oko sebe jaku vojsku – Završna reč Draže Mihailovića
”Sve do mog hapšenja verovao sam da ću ponovo okupiti oko sebe jaku vojsku. Za prvo vreme, na ustanak, nisam pomišljao, znajući da bi bio ugušen u krvi.
U Bosni su nas neprestano napadali redom: partizani, ustaše, muslimani, a u poslednje vreme Nemci mnogo ređe. Gonjeni pred udruženim četvorostrukim neprijateljem, gladni, goli, bosi i nenaoružani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama, u koje smo upadali, čulo se i Bogu teško umiranje. Iza nas na žbunju, ostajale su naše izgažene izgužvane šajkače, torbe-tkanice, kanice, pletene čarape, rukavice, opanci i obojci.
Biće mi lakše na nebu, ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 sveća borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio kroz Bosnu. Tokom ovog suđenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadašnje nade i molbe usmerene su isključivo ka nebu”.
Završna reč armijskog generala Dragoljuba Mihailovića, 15. jula 1946. u Beogradu, dva dana pred mučeničku smrt.
Gde je danas vojska mučenika i div junaka armijskog generala Dragoljuba Mihailovića? Onoga istog najčasnijeg srpskog oficira čiju sestru zbog njega ubijaju komunisti, a ženu i decu drže i Nemci i komunisti po logorima i zatvorima, dok on u februaru 1945. odbija američkog pukovnika Mekdauela i generala Donovana da se ukrca u poslednji saveznički avion i odleti u Italiju odakle bi nastavio svoju borbu za slobodu srpskog naroda.
Vječnaja pamjat stradalniku za Hrista i srpski narod, vječnaja pamjat 20.000 srpskih ratnika i vječnaja pamjat svim Srbima ubijenim od strane četvorostrukog neprijatelja u Drugom svetskom ratu!