Svijet

Udružena akcija “prvog” i “poslednjeg” genocida 20. veka: Srebrenica pere savest Nemačke i Ruande?

Foto: Getty

“Poslednji genocid u 20. veku dogodio se u Ruandi”, ocenio je Pol Kagame prošlog meseca u govoru prilikom obeležavanja 30 godina od početka masakra u njegovoj zemlji. A ipak se, baš nekako u to vreme, Ruanda uz Nemačku pojavljuje kao inicijator da se pred Generalnu skupštinu UN pošalje nacrt rezolucije o “genocidu u Srebrenici” 1995. godine

Osam stotina hiljada ljudi, žena i dece masakrirano je pre 30 godina u Ruandi, u nezamislivom stodnevnom pokolju koji je počeo 7. aprila 1994, dan nakon obaranja predsedničkog aviona u Kigaliju, kada su poginuli lideri Ruande i Burundija Žuvenal Habijarimana i Siprijan Ntarijamira.

Francuski sudija Žan-Luj Brigijer je 2006. nakon osmogodišnje istrage zaključio da je general Pol Kagame, ondašnji lider oružanih snaga progonjenih Tutsija, a danas predsednik Ruande, naložio taj atentat.

“Poslednji genocid u 20. veku dogodio se u Ruandi”, ocenio je upravo Pol Kagame prošlog meseca u govoru prilikom obeležavanja 30 godina od početka masakra u njegovoj zemlji. A ipak se, baš nekako u to vreme, Ruanda uz Nemačku pojavljuje kao inicijator da se pred Generalnu skupštinu UN pošalje nacrt rezolucije o “genocidu u Srebrenici” 1995. godine.

Istovremeno, Nemci su protagonisti “prvog genocida u 20. veku”.

Šta je za koga genocid i ko je pozvan da se o tome izjašnjava, odavno je predmet žestokih međunarodnih debata. Posebno od vremena kada su nemačke “špic” trupe pod komandom generala Lotara fon Trote u današnjoj Namibiji, između 1904. i 1908. godine izvršile “prvi genocid u 20. veku”, brutalno oteravši u smrt u pustinji Namib između 20.000 i 100.000 pripadnika plemena Nama. Nemačka se, inače, Namibijcima nikada do kraja nije izvinila za taj nezamislivi pokolj.

S druge strane, kako je na Ist Riveru praćeno ubijanje Tutsija i umerenih Huta od strane izbezumljeno raspomamljenih Huta, slikovito je opisao kanadski general-potpukovnik Romeo Daler, komandant mirovnih snaga UN u Ruandi (UNAMIR), u svojoj knjizi “Rukovanje s đavolom, poraz u humanosti u Ruandi”.

“Madlen Olbrajt, stalni predstavnik SAD u UN, i ser Dejvid Hanej, njen britanski kolega, neko vreme su pružali otpor upotrebi termina ‘genocid’ u debatama u UN. Njihove primedbe pale su u vodu nakon poplave izveštaja zasnovanih na dokazima. SAD su se onda vratile argumentu da afričke bezbednosne probleme treba rešavati afričkim trupama. Pentagon je smatrao da životi 8.000 do 10.000 dnevno pobijenih u Ruandi nisu vredni cene goriva ili ometanja etra u toj zemlji. Broj mrtvih krajem aprila 1994. dostigao je 200.000 ljudi, krajem maja porastao je na 500.000, dok je poslednjeg dana juna iznosio 800.000″, opisao je Daleru poglavlju “Računovođe pokolja”.

Usred genocida Huta nad Tutsijima, general Daler nije krio od Ist Rivdera svoje očajanje što uzastopno zahtevano vojno pojačanje misije UNAMIR ne stiže.

“Bio sam zapanjen kada sam saznao da su SAD, Francuska, Nemačka i Australija izdale saopštenja da priznaju da se u Ruandi dešavaju užasi, ali da nijedna od njih ne nudi konkretnu pomoć”, opisao je Daler.

Kasnije žestoko kritikovan zbog pojedinih odluka, posebno u prvim danima genocida u Ruandi, kad je u jednoj rizičnoj misiji poginulo deset belgijskih “plavih šlemova”, general Daler je i danas uveren kako je mogao da spreči razbuktavanje “epskog pokolja” da je na vreme stiglo pojačanje misije UNAMIR (brojala je oko 5.000 “plavih beretki”).

Gde sve leži odgovornost za genocide u Namibiji i Ruandi, otvoreno je pitanje.

U međuvremenu, 2016. godine, Haški sud za ratne zločine u Ruandi formalno je zatvoren. Osam godina kasnije, Serž Bramerc, glavni tužilac tog tribunala, objavio je ove sedmice “završetak misije” Tribunala za ratne zločine u Ruandi.

I to nakon što je “konačno prikupljen dovoljan broj dokaza” da su mrtva poslednja dvojica od 92 zlotvora za kojima je Hag godinama tragao pod optužbom da su podstrekivali i saučestvovali u genocidu u Ruandi. Bramerc je istovremeno upozorio da je “više od hiljadu osumnjičenih aktera genocida za kojima tragaju nacionalne vlasti još na slobodi”. Biće izazov da se oni pronađu”, priznao je Bramerc.

Gde je tih “više od hiljadu” počinilaca genocida iz Ruande, zna se već gdoinama. Ili barem tako deluje iz teksta objavljenog u “Njujork tajmsu” u martu 2021. Prema američkom dnevniku, najviše ih je u susednom DR Kongu i Ugandi, dok se tačno u broj zna koliko ih je u Malaviju, Tanzaniji, Burundiju, Francuskoj, Belgiji, Kanadi, Norveškoj, Švedskoj, Nemačkoj…

Haškom timu tragača za optuženima za genocid u Ruandi trebalo je više od 15 godina da pouzdano zaključe kako je jedan od njih – Čarl Sikubvabo – sahranjen 1998. na groblju u Ndžameni, glavnom gradu Čada.

Koliko će vremena biti potrebno da se pronađu svi dogovorni za svesno uništavanje 800.000 ljudi, žena i dece 1994. u Ruandi?

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad