Učiteljica, borac, učesnica Topličkog ustanka i komita u Crnoj Gori tokom Prvog svetskog rata.

Rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora, kao najmlađe od petoro dece u porodici sveštenika Perka Šaulića. Opisivali su je kao krupnu devojku crne kose, prodornog pogleda, britkog jezika i izuzetne lepote.

Zbog sukoba sa kraljem Nikolom njen otac bio je prinuđen da sa porodicom napusti Crnu Goru i pređe u Srbiju, u Medveđi.

Bugari su 17. februara 1917. godine ubili njenu majku Stanu, a četiri dana kasnije buknuo je Toplički ustanak. Među Srbima, koji su se podigli protiv bugarskog zuluma, bili su i sveštenik Perko sa ćerkom Jelenom. Pridružuju se ustaničkim četama Koste Vojinovića na Radan planini.

Vešta s puškom, a još više s bombom, Jelena je bila strah i trepet za neprijatelja širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Nakon propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem i grupom ustanika Jelena Šaulić prelazi u Crnu Goru, gde se priključuju komitskoj četi vojvode Boška Bojovića koja je, po Durmitorskim vrletima, ratovala protiv austrougarskog okupatora.

U dnevniku koji je vodila, ostale su zabeležene njene reči o ratnim pohodima i onome što je za otadžbinu učinila:

„Smatrala sam da činim jednu svetu i plemenitu dužnost. A vazda sam želela da umrem samo kao dostojna Srpkinja. Pa i pod neprijateljskim bajonetima, toj bi se smrti nasmejala i bez usprege i straha na susret izašla.“

Po završetku Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica.

Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 21. marta 1921. godine u dvadesetšestoj godini.

Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima, koja se dodeljuje za izuzetnu hrabrost. Ostala je upamćena kao heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora.