Srbija

U gradu ostalo još sedmoro Srba: Odlazak bake Leposave, jedne od poslednjih Srpkinja u Prištini

Foto: Rt Balkan

Pre samo 25 godina, uoči rata 1999. godine, u Prištini je živelo 40.000 Srba, većina je otišla sa vojskom i policijom, mnogi su u međuvremenu preminuli, sad je broj Srba u Prištini – jednocifren

U Prištini je u iznajmljenom stanu preminula Leposava Stojanović (91), jedna od poslednjih Srpkinja u Prištini. Vest o smrti bake Leposave za RTV Kim potvrdio je dr Aleksandar Čanović, koji se godinama brinuo o starici.

Baka Leposava, javlja RTV Kim, postala je poznata javnosti pošto je gradska vlast odlučila da iseli stanare u naselju “Paviljon B”, u centru grada, gde je ona živela zajedno sa svojim komšijama Albancima.

“Leposava se dugo borila da ostane u svom stanu, ali je nakon rušenja zgrade u ‘Paviljonu B’ zbog izgradnje gradske garaže ipak morala da se iseli. Od tada je živela u iznajmljenom stanu u Prištini, a kiriju je plaćala Opština Priština. Nikada nije napuštala Prištinu, a u svom stanu je živela sama nakon smrti supruga. Sa komšijama Albancima bila je u dobrim odnosima, kako je govorila, a neki od njih su joj i pomagali”, prenela je RTV Kim.

Biće sahranjena u Nišu, potvrdio je za RTV Kim dr Čanović.

Posle smrti bake Leposave, u Prištini je, ako je verovati nekim novijim podacima, ostalo još sedmoro Srba, od 40.000 koliko ih je u glavnom gradu južne srpske pokrajine živelo do 1999. godine. U ambulantu, blizu centra grada, u koju su njih osmoro, sad sedmoro, mogli da odu da im lekar tamo izmeri pritisak nivo šećera u krvi, pre mesec dana upali su kosovski specijalci pod izgovorom da se tamo odvijaju nekakve špijunske aktivnosti.

Smrt bake Leposave rastužila je juče Srbe i južno i severno od Ibra. Podsetila je na tužnu sudbinu jednog naroda koji polako, tiho, nestaje sa ovih prostora. 

Podsetila je juče smrt bake Leposave i na još jednu sudbinu, sudbinu Ivanke Belović koja je godinama bila jedina, poslednja Srpkinja u albanskom, južnom delu Kosovske Mitrovice – koja je preminula, ima tome nepunih desetak godina – tiho, kao i baka Leposava – “smrću Srba sa Kosova i Metohije”, kako je to jednom napisao kolega Mihailo Medenica.

Baka Ivanka živela je u slepoj, uzanoj ulici koja je nekad nosila ime Hajduk Veljka, na par stotina metara od crkve u južnom delu Mitrovice koja je gorela za vreme martovskog pogroma, i koja je posle dobila ime nekog teroriste iz UČK. U kućici sa leve strane, zaklonjenoj od pogleda sa ulice visokom drvenom tarabom.

Te 2011. godine kad sam je poslednji put video, na odlasku poklonila mi je dve crvene jabuke sa stabla koje je u dvorištu, za letnjih vrućina pravilo hlad.

“Sine moj, dođi opet, da progovorim reč, onijemljeh od ćutanja”, rekla mi je prateći me do kapije koju je posle za mnom zamandalila, spustila teški zasun.

Vest da je umrla Ivanka posle je nedeljama putovala s one na ovu stranu Ibra. Kad je stigla na ovu stranu, sećam se, nikoga nije posebno pogodila, kao da je u Mitrovici, na albanskoj strani, sa ograde otpao parmak pa će ga neko zakovati, vratiti na njegovo mesto.

A, mesec dana ranije, umrla je poslednja Srpkinja u Mitrovici. Poslednja!

Južna Mitrovica tada se samo pridružila dugom spisku gradova, mesta i sela na Kosovu i Metohiji u kojima nema više ni jednog jedinog Srbina.

“Taj spisak je polako ali sigurno sve duži i duži, sve dok jednog dana ne bude zaključen i dok na njemu ne budu sva mesta i sva sela i svi zaseoci i svi gradovi sa Kosova i Metohije”, rekao mi je tada, jetko i tužno, očiju punih suza, neverice, prijatelj sa Kosmeta.

Onog dana, bila je zima već kad smo koji sat posedeli u njenoj kućici, Ivanka mi je pričala da je išla jednom na groblje u južnom delu grada, nepun kilometar od njene kuće, da tamo traži grob i spomenik svog muža, životnog saputnika – nije našla ni groba ni spomenika.

Ivanka BelovićРТ Балкан/ Зоран Шапоњић

Pričala mi je Ivanka tog decembarskog dana dok smo sedeli kraj furune u sobi u kojoj su na prozore navučene roletne, i to po vazdan, o starom Albancu, komšiji. Bez njega bi, rekla mi je, umrla od gladi. On joj donosio sira i hleba kad je bez trunke brašna ostajala. Bog mu dao, rekli smo tada oboje i prekrstili se!

Umro je pre Ivanke. Ona posle mesecima nije izlazila iz svog dvorišta u ulici koja nosi ime nekog teroriste iz UČK. Nije bilo starog Albanca da joj zakuca na vrata. Ona, samo što nije onijemljela od ćutanja. U stvari, i onijemljela bi da nije bilo keruše Žuće. Sa njom se Ivanka danima razgovarala.

“Ova ulica nekada je bila srpska. U njoj živeli sve sami Srbi. Nosila ime Hajduk Veljka. Onda je došao jedan Albanac, Srbin komšija prodao mu kuću… Posle je došao još jedan Albanac, pa još jedan… Sada je moja kuća jedina srpska u celoj ulici”, pričala mi je Ivanka onog dana u Mitrovici.

Sad je čitava ulica u kojoj je nekada živela Ivanka albanska. U kući u crkvenoj porti, kraj sabornog hrama u južnom delu Mitrovice sad živi sveštenik Nenad Stojanović sa suprugom i sinovima. Oni su sada jedini Srbi u Južnoj Mitrovici.

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad