TITOVA ODMAZDA: Tantalove muke za Dražinog advokata!

Iz završne riječi branioca Dragića Joksimovića, 15. jula 1946:

”…Svih sedam dokumenata koje sam ovde citirao objavio je Službeni list ove zemlje od 9. marta 1945. i predstavljaju nepobitne i nesumnjive dokaze da je jugoslovenska Kraljevska vlada u Londonu sve do 7. marta 1945. godine bila jedina legalna i od saveznika jedina priznata vlada Jugoslavije. Od 17. aprila 1941. do 5. avgusta 1944. godine Dragoljub Mihailović bio je njen ovlašćeni ministar i organ u Srbiji. Sve što je optuženi Mihailović radio i uradio za vreme okupacije, radio je po naredbama i uputstvima ove vlade. Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je legalna vojska, a sa pravne tačke gledišta partizanska organizacija imala se smatrati kao – ilegalna organizacija… ..Bilo to kome krivo danas ili ne, general Mihailović je suvereno gospodario selima, dolinama i planinama Srbije i zaista je bio gorski car srpskog naroda!”

(psovke, urlanja, ciča u sali)

Kakva će sudbina zadesiti Čičinog advokata, moglo se naslutiti još u toku suđenja. Dan prije donošenja presude, Josip Broz je, na Cetinju, na putu ka Jadran, na velikom narodnom mitingu izjavio:

– Mihailović je, kaže njegov takozvani branilac, imao pravo, jer je postojala takozvana zakonita Vlada u Londonu. To je ideologija ne samo branioca Joksimovića, nego i drugih Joksimovića, koji se kriju pod demokratskim plaštom. Ovdje hoću da kažem da to nisu samo ljudi kao što je Joksimović, da se ne radi samo o ljudima njegove boje, nego da ima ljudi i drugih boja, koji se isto tako kriju pod plaštom demokratije. („Borba“ 16. jul 1946)

Taj koji se krio iza demokratske maske, kako je rekao maršal, bio je drugi advokat Đonović, takođe Dražin branilac, rođeni Cetinjanin, koji je u rodnom mjestu uživao izuzetno poštovanje.

Povod za ovo javno istupanje novog gospodara Jugoslavije bio je jedan detalj sa suđenja kada je Joksimović tražio da svom štićeniku postavi nekoliko pitanja, na koja branilac ima prava po svima zakonima svijeta. Predsjednik suda je na to bezobzirno odbrusio:

– Tužilac je okrivljenom Mihailoviću dovoljno pitanja postavio!

To je značilo da se obustavlja svaka dalja intervencija, pa i braniočeva. Joksimović se našao u čudu, ostao je bez riječi i samo raširio ruke. Spomenuti drugi advokat Đonović se tog trenutka u znaku protesta digao i napustio sudnicu. Videći da se nešto neobjašnjivo dešava, branilačkom stolu prišao je američki dopisnik United Press-a da pita o čemu se radi. Novinar je izbačen napolje, iako je u prethodnim izveštajima i tužioce i sudije opisivao u pozitivnom tonu.

U svakom slučaju, Joksimovićevi dani bili su izbrojani. Tamo gdje diktatori upere prst, tamo se okreću i strijele. Šesnaestog juna 1949. godine pronijela se kroz Beograd vijest da je dr Dragić Joksimović uhapšen. Udba je u toku dana banula u njegov ukuću, i vršila pretres skoro do mraka, i odvela ga.

Dražin advokat je prošao kroz tantalove muke, ponižavan i vređan na svakom koraku, od zlehudog obroka do teškog prinudnog rada. Stoički je izdržao sve do 1. avgusta 1951, kada se rastao sa ovim grešnim i bezbrižnim svijetom.

Joksimović je bio neukaljana politička figura Demokratske stranke. On je odbijao da brani Dražu, dok ga on sam nije zamolio. Na kraju je održao taj veliki govor, koji zaslužuje da bude u svim udžbenicima, zbog kojeg je Tito dan kasnije javno tražio odmazdu. Uhapsili su ga jer je na nekoj slavi slušao Radio London i ubili ga u zatvoru. Ali ni tu nije bio kraj, ostavili su ga u dvorištu zatvora da „odleži kaznu“, a na kraju i pohapsili ljude koji su mu došli na pogreb posle dve godine.

Dragić Joksimović rođen je u Bačini, mirnom i pitomom selu Pomoravlja, u skromnoj i poštenoj seljačkoj porodici, 18. juna 1893. godine. Posle gimnazije u Beogradu, završava prava početkom 1922. i doktorira u Drezdenu i u Frankfurtu na Majni. Jedno vrijeme je bio sekretar Ministarstva finansija, a posle advokat u Beogradu. Zatim je biran za narodnog poslanika kao predstavnik Demokratske stranke.