Tito opljačkao blago kneza Pavla!

Krajem 1944. godine, stigao je iz Crne Gore kamion sa srebrom i zlatom. To je. kako izgleda, zaostavština izbegle Jugoslovenske vlade, koja nije evakuisana prilikom njene bežanije iz manastira Ostrog, a koju su skrivali kaluđeri. OZNA je to, verovatno, pronašla i poslala Titu.

Zlato i srebro su bili u polugama, koje je R. R. sa drugovima iz obezbeđenja Belog dvora smestio u suteren. Pored toga, u vrećicama su bili zlatnici, različitih apoena, koje su S. Š. i R. R. nekoliko dana prebrojavali, i po spisku smeštali u vrećice. Kad su završili posao, predali su to Titu, koji je to zaključao u jednu kasu u biblioteci.

Očigledno je bilo da Nemci nisu dirali ništa u Belom dvoru. To mi je, u razgovoru potvrdio i drug Tito, koji je detaljno sve pregledao. Ipak sam se iznenadio kad mi je jednog dana Tito rekao: da pregledamo zaostavštinu kneza Pavla, koju je on obišao u podrumu, a nije stigao da otvara sanduke zbog dotadašnjih silnih poslova. Zato je naredio da se sanduci sa zlatnim i srebrnim polugama ne diraju, jer su ionako preteški za iznošenje, te da je on to već video, ali da se oni lakši sanduci donose u njegov kabinet.

Sanduci su, otprilike, bih dimenzija 80X60X60 cm pa su ih, jedan po jedan, jedva donosili četiri snažna gardista, oblivena znojem. Sanduci su bili solidno građeni, i okovani gvozdenim trakama, zatvoreni rezama i katancima i blombirani.

Kad donesoše prvi sanduk, spustiše ga nasred kabineta, zatim jednom polugom odvališe rezu, pa se svi udaljiše iz kabineta, a ostadosmo sami Tito i ja. Tito sede s jedne strane sanduka, a ja s druge strane. Podigosmo poklopac, pa neku polutvrdu hartiju, pa zelenu čojicu, a onda se ukazaše ravnomerno složeni redovi tabakera za cigarete (oko 12X8 cm). Tito uze jednu, i dok je lupom tražio žig, ja rekoh:

— To je pozlaćeno.

— Ma, kakva pozlata! One su od zlata! Evo. uzmi u ruku, pa ćeš viđeti koliko je teška — pa mi je predade, govoreći — tu je i žig.

Uzeh pruženu tabakeru, a ona poteška za svoju vehčinu. Otvorih je, zablistaše žute pantljike na oba poklopca, koje drže cigarete, a Tito reče:

— Uzmi tu tabakeru za tebe.

Ja se počeh nećkati, pa rekoh:

— Meni ne treba zlato!

— Šta pričaš gluposti! Uzmi slobodno, kad ti ja dajem! To ti je moj poklon!

Malo pažljivije pogledah unutrašnji deo tabakere, i u uglu spazih kraljevski grb, pa odlučno rekoh:

— Druže Maršale, ja neću da nosim tabakeru sa kraljevskim grbom. Evo … pogledajte.

Tito uze tabakeru, zagledajući kao i ja, pa reče:

— U pravu si! Dobićeš ti ovu tabakeru drugi put.

Kad je bio Titov rođendan, on mi predade ovu tabakeru, smeškajući se:

— Valjda ćeš je sad primiti!

Uzeh. Otvorih. A na poklopcu je bilo ugravirano: »J. B. Tito« i datum njegovog rođenja. Ni traga kraljevskog grba.

— E, ovako može! — rekoh i zahvalih se na ovom daru-uspomeni.

Posle 6. kongresa KPJ (SKJ) i preležanog zatvora, zanemario sam suvi pleuritis, koji se pretvorio u vodeni te sam morao odležati šest meseci. Tad sam primao učiteljsku platu, koja je bila nedovoljna za izdržavanje brojne porodice i lečenje moje bolesti. U to vreme Hajra i ja smo se hranili hlebom i zaslađenim čajem da bismo deci obezbedili malo bolju ishranu. Hajra predloži da zlatnu tabakeru proda nekom komisionu. Tako je i učinjeno, ali je prethodno uklonjeno Titovo obeležje sa unutrašnje strane tabakere.

Da se vratimo pregledu prvog sanduka. Tito razgrnu prvi red tabakera, pa drugi, a iza trećeg reda se ukazaše šatule iste veličine (otprilike) 25X15X10 am. One su bile ukrašene nekim isprepletenim

grančicama i listovima. Upitah da, nije valjda, i to zlato?!

Tito i na njima pronađe žig, i konstatova da su i one od zlata. Ja, onda rekoh:

— Druže Maršale, da ovo pošaljemo u Narodnu banku. Šta će ovo nama?!

— E, Đurić! Neka, neka! Trebaće nam i ovo …

Drugovi doneše i drugi sanduk, odvališe poklopac i odoše. Kad Tito podiže hartiju i zelenu čojicu, ukazaše se ogrlice, kako ja tada rekoh Maršalu — »đinđuve«. Bile su raznih boja, roze, crvene, ljubičaste i još neke nijanse. Nasmejah se, psujući kneza Pavla, šta sve ima, i kako je ove »đinđuve«, verovatno, delio ženskim delegacijama iz naroda. Pri tom ga nazvah demagogom i šarlatanom.

Za to vreme, Tito je već pregledao nekoliko ogrlica, pa me preko naočara pogleda:

— Ovo je sve drago kamenje, Đurić! Ili — dragulji. Pogledaj, kako je svaki kamen majstorski brušen — i pruži mi violet ogrlicu, sa čijih se kamenčića nekako čudno odbijala svetlost, kao da treperi. Osmotrih i vratih, pa pošto nisam znao da li Narodna banka čuva i ovakve dragocenosti, slegoh ramenima i ništa ne rekoh.

Tito razgrnu još jedan red i ukazaše se bele ogrlice. On podiže jednu, i povika:

— Evo i bisera, boga mu!

O biserima sam znao samo iz narodnih pesama, a tad sam ih prvi put video. Učiniše mi se malo veći od koštice iz trešnje ih višnje, ali nekako svi jednaki i okrugli — a slične veličine sam gledao na vašarima — pa bupnuh:

— Ma, kakvi biseri?!

Sa kraja jedne niske, Tito je zubima stezao taj jedan maleni »kliker«, pa mi reče:

— Pravi biser, Đuriću!

Dok je Tito zubima stezao ovu malu »lopticu«, pobojah se da ne prsne i da ga ne ozledi, ali kad biser izdrža pritisak, i kad mi Tito reče da je zaista biser, pomislih: »Otkud i ovo zna?!«

Na dnu sanduka, naiđosmo, opet, na šatule, ali duplo veće nego one iz prvog sanduka. I ove su bile od zlata.

U trećem sanduku se ukazaše čiraci. Na vrhu manji, pa srednji, a pri dnu najveći, ali svi filigranski izrađeni i razgranati u jednoj ravni. Manji su imali mesta za dve sveće, a oni drugi za više.

Tito se čudio što su se drugovi žalili da je ovaj sanduk najteži — kad na njegovom dnu naiđosmo na zlatne poluge, jedan red. To je bilo prvi put da vidim zlatne poluge, u obliku romboidne zarubljene piramide. I čiraci su bili od zlata.

Počeh da razmišljam zašto Tito zadržava ona prva dva sanduka, pa konstatovah: verovatno za poklone stranim državnicima, pa možda i nekim našim drugovima i drugaricama. Ali, kad pomislih na čirake, a slične sam gledao po crkvama, i kad sam video zlatne poluge — jednostavno rekoh:

— Vala, druže Maršale, ovi čiraci i zlatne poluge nam ne trebaju! Mislim da ovaj sanduk i one teške sandučine sa polugama, iz podruma, pošaljemo u Narodnu banku.

Tito me samo pogleda, i reče:

— Videćemo. Ima vremena!— onda je konstatovao da smo se malo umorili, te da je za danas dosta!

Više me nije zvao za pregled još nekoliko sanduka kneza Pavla.

Kasnije sam razmišljao o raznim formama politike, kao instrumentu vladanja nad narodima. Čak i pljačkaši — nemački nacisti — nisu ni dirnuli ovo blago kneza Pavla, a sve su opljačkali iz naše zemlje. Grdne muke su imale naše delegacije, posle rata, da se opljačkana dobra bar delimično vrate u našu zemlju. O tome su mi pričali Većeslav Holjevac, Sibinović i drugi. A ijedno vreme im je pomagao i Ante Topić Mimara, koji je bio sposoban za tu vrstu poslova, a imao velike veze po Nemačkoj.

Interesantno je da je Tito zaobišao Mitra Bakića, u koga je takođe imao veliko poverenje. O sadržini ovog blaga kneza Pavla, Mitar nijeništa znao. O tome, čak, ništa nije znao ni Aleksandar Ranković, sa kojim sam razgovarao, nekoliko godina pre njegove smrti.

Jedino je znala Đavorjanka Paunović Zđenka, jer su vrata njene sobe bila stalno odškrinuta, pa je čula Titove i moje komentare, ali za to vreme nije ni jednom ušla u kabinet. Svakako da joj je i Tito sve ispričao. Posle svakog pregleda sanduka, pred nama su zakovani, pa tek onda odneseni.

Jedino se zna za trag izvesnog broja srebrnih poluga, koje je Tito dao iz ove zaostavštine, za izradu novih Partizanskih spomenica 1941. Drug R. R. je poluge oterao džipovima u Zavod za izradu novčanica, u Topčider, 1947. godine. Tamo je dobio potvrdu o predatim srebrnim polugama, koju je on predao Titu.

Posle 6. kongresa KPJ (SKJ), odnosno posle mog kažnjavanja, nastala je čistka kadrova iz najbliže Titove okoline, kojom je iz pozadine dirigovao Ivan Stevo Krajačić. Tako je odstranjen i domaćin Belog dvora R. R. čestiti i vredan drug, besprekoran komunista, koji je bio potpuno odan drugu Titu, i čuvao ove zaostavštine.

Ivan Stevo Krajačić je i ranije odstranjivao pojedince iz Titove okoline. Tako je npr., Titovog frizera zamenio svojim čovekom B., koji je frizirao i sve nas iz Titove okoline, slobodno dolazeći i u naše stanove.

Ljubodrag Đurić (Užice, 1917 – Beograd, 1988), član KPJ od 1938 godine, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-major JNA i društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije.

Politička karijera Ljubodaraga Đurića, naglo je prekinuta posle njegovog izlaganja na Šestom kongresu KPJ, u Zagrebu novembra 1952. godine. On je u svom izlaganju izneo kritiku na račun rukovodećih ljudi u partiji, spomenuo zanemarivanje nižih partijskih kadrova i pomenuo svoj lični sukob sa Petrom Stambolićem. Svoje izlaganje Đurić nije uspeo da završi, već je uklonjen sa govornice i odmah odveden u zatvor zagrebačke UDBE, gde je zadržan 40 dana.

Posle izlaska iz zatvora, Đurić je lišen svih dotadašnjih političkih funkcija i postavljen za direktora Državnog poljoprivrednog dobra „Srem“ u Rumi. Avgusta 1954, na lični zahtev premešeten je u Beograd gde je dobio učiteljsku službu u osnovnoj školi „Sveti Sava“ na Vračaru. Krajem 1955, počinje njegova postepena „rehabilitacija“ kada je postavljen za pomoćnika direktora Saveznog zavoda za socijalno osiguranje, a aprila 1958. godine na Sedmom kongresu SKJ vraćen je u članstvo Saveza komunista Jugoslavije.

Novembra 1960. godine postavljen je za direktora i odgovornog urednika Novinske ustanove „Službeni list SFRJ“ i na ovoj dužnosti je ostao do penzionisanja decembra 1969. godine. Posle Brionskog plenuma, 1966. godine Đurić se posle punih 14 godina susreo sa Josipom Brozom Titom. Tada mu je bila obećana potpuna politička rehabilitacija, ali je Đurić to odbio jer je uslov bio da se odrekne smenjenih drugova Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića Ćeće.

Izvršio je samoubistvo 10. jula 1988. godine u svom stanu u Beogradu.