Svetinje

Svedočenje Mitropolita Amfilohija o čudu Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog

Foto: Borba

Glas Crkve, izdavačka kuća i istoimeni časopis eparhije šabačko-valjevske (sada šabačke), prva se još 1987. godine odlučila da svetog Vladiku Niklaja uzme za svoju krsnu slavu. Govoreći o svetiteljskom čudotvorstvu Svetog Vladike Nikolaja, vladika Amfilohije je sa dirljivom iskrenošću posvedočio o jednom čudesnom događaju na grobu Svetog Vladike Nikolaja u Americi, iz svog vlastitog iskustva.

I ja sam bio jedan od svedoka čudotvorstva ne samo njegove reči nego i čudotvorstva druge vrste. Danas, kad mesni episkop i mesna šabačko-valjevska crkva na starohrišćanski način pribrojava i posvedočuje da Vladika Nikolaj pripada liku Svetih, hoću da ispovedim i sa radošću posvedočim ono što mi se dogodilo pre šesnaest godina.

Naime, 1970. godine posetio sam sa, ovde prisutnim o. Atanasijem (Jevtićem), naš manastir Svetog Save u Libertvilu u Americi. Naš školski drug, o. Dragoljub Malić prevalio je hiljadu kilometara svojim kolima da bi nas dovezao do Libertvila, sa jednim ciljem da celivamo Nikolajev grob u kome počivaju njegove svete mošti, divni dar američkom kontinentu, i da bi na grobu obavili pomen.

Stigli smo u rano jutro. Bilo je dosta maglovito, tiha rosica je rosila. Pomen je služio o. Atanasije a nas dvojica smo pevali. Nikoga nije bilo ni u hramu ni u blizini. Hram je bio zatvoren, vladala je potpuna tišina nad celom okolinom. I dok smo pevali, odnekud se začula neka umilna melodija. Kao da je pevao neki čudni hor, melodija je dolazila u talasima, nije mi bilo jasno, da li iz hrama ili odnekle drugde. To je trajalo sve vreme našeg služenja na grobu Vladike Nikolaja. Pitao sam da li mi se to pričinjava, ili je stvarnost? Međutim, pod uticajem te melodije, više anđeoske negoli ljudske, milje je obujmilo moju dušu i divna neponovljiva radost. U trenutku sam pomislio: Vidiš, milostivi Sveti Vladika hoće da nagradi naš mali trud i to što smo mi iz daljine došli u posetu… No, o tom doživljaju nisam ocima ništa rekao.

Na povratku, pak, negde na polovini puta, naš vozač o. Dragoljub će reći: “Oci, da li vi čuste nešto dok smo služili na grobu Vladike Nikolaja?“ Upitao sam ga: “Šta?“ – “Zakleo bih se da je na grobu pevao nekakav hor, kakvog nikada u životu nisam čuo.“ Tek tada sam i ja rekao je: “Znate, bojao sam se da vam kažem, ali isto to sam i ja čuo i osetio dok smo pomen vršili“.

Prošlo je od tada mnogo godina, a ja i danas svim bićem osećam da je to bio divni dar nebeski meni i mojoj ogrehovljenoj duši; dar od Svetog Vladike Nikolaja, koga je zavolela duša moja od prvog susreta sa njegovom pisanom rečju. Očevidno, hteo je ovaj novi srpski Prosvetitelj da me uteši i da me obraduje.

Da ovome dodam i sledeće: Iste godine kada je do Srbije dopro glas o njegovom upokojenju, Mati Ana iz Vraćevšnice, divna monahinja srpska, dala je da se izlije zvono “u slavu Božju i u čast Sv. Vladike Nikolaja“. To zvono od tada pa sve do sada zvoni u srcu Srbije. Sveti, pak, Starac Ćelijski Otac Justin, sam nam je govorio da se samo jedan dan molio za pokoj njegove duše, a posle toga da mu se obraćao kao svetitelju. Ako je onaj koji je posedovao i znao dugim iskustvom šta je svetost, tako rekao, i osetio da se zaista radi o svetom čoveku, šta onda da kažemo mi, koji smo sa mnogo manje duhovnog znanja i iskustva?

Šta nam drugo preostaje nego da zajedno sa Ocem Justinom i brojnim bogomoljnim dušama, koje nisu izgubile osećaj za svetost i svetinju, probuđeni svetom rečju Vladike Nikolaja, a sa nama zajedno i ceo srpski narod – da zahvalimo Hristu na divnome daru, i da mu se pomolimo da nas ni i ubuduće ne liši ljudi sličnih Sv. Vladici Nikolaju“.

Blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad