Švajcarski list “Žurnal de Ženev”, o srpskom vojniku, članak iz 1918. godine.

Vojnici nisu svesni svog junaštva i oni ne znaju koliko dnevno prostora pređu. To su čuda, šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule, pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30, 40 kilometara dnevno.

Ova brzina gonjenja neprijatelja je samo za kinomatografske filmove.”

“A ja više volim siromašno, srpsko kamenje. Srbi znaju da pate i ćute. Video sam ih nepokretne i bez reči na kiši, danima, bez šinjela i ponekad bez hleba. Pa niko ni da zagunđa.

Video sam ih ponovo kasnije u bolnicama, kako odlučno podnose operacije, sa cigaretom u ustima, dok im se lice bledi, a crne razrogačene oči, jedino one žive, okreću ka nebu na Istoku.

Zato se poklanjam pred tim bezobličnim blokovima, kojima je pobožnost bližnjih posula puteve.”

Rene Mije, o srpskom narodu, 1891. godina.