U vremenu dok je još crvena kuga harala ovim prostorima, gnev Titovih izroda sručio se ,između ostalih, i na jednog starca, Živojina Lazića, iz sela Sanković, opština Mionica, mitraljesca Drinske divizije.
Ovo je njegova ispovest:
“Ne znate vi, đeco, šta se u mojoj kući dešavalo i kako sam ucenjen. Banuše, pred sumrak dvojica nepoznatih ljudi – ispod mantila vire im pištolji.
Odlučeno je, Živojine, da jedan tvoj sin bude – mrtav!
Ti izaberi: hoćeš li da ubijemo ovog zamenika šefa železničke stanice u Beogradu ili ovog koji radi u Novom Sadu?
Mislio sam da će me smrt pokositi. Kumim i molim:
Nemojte, deco, tako vam Boga, zbijati šalu sa mnom, vidite, valjda, da sam star i bolestan.
Oni ni da čuju: tako je, kažu, odlučeno na važnom mestu. Drhtim od straha za svoju decu…
Jedan se, kao smilova, pa će mi reći: ima samo jedan izlaz: Vidi ovu jabuku, treba da je odneseš na grob – rekoše oni na čiji grob.
Mi ćemo te voziti automobilom, a povremeno snimati kao da ideš pešice.
Ucena je bila strašna. Pristao sam kako bih sačuvao jednog od svojih dobrih sinova. Vozili su me, a često izvlačili iz kola i snimali kako pešačim. Da su mene ucenili ne bih pristao – ma, znao sam za njegovu regimentu i zločine koje je ona počinila u Mačvi i Podrinju. A za ono šaputanje na grobu, koje televizija nije snimila, ovako je rekao:
Zadužio si nas, ni naši praunuci neće moći da vrate tvoje dugove, a Srbija neće moći da se oporavi ni za 100 godina.”
