“Samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred”: Proboj solunskog fronta

Proboj Solunskog fronta rezultat je velike i jedne od najvažnijih savezničkih ofanziva, a za Srbiju možda ključna operacija za vreme Prvog svetskog rata. Srpska vojska je, probojem Solunskog fronta, trajno zaposela teritoriju okupirane zemlje, konačno je oslobodivši od okupatora.

Jedna je od najvećih pobeda srpske vojske u istoriji srpskog naroda

Na Solunski front, koji se prostirao preko Albanije na zapadu sve do Jadranskog mora, srpska vojska je stigla već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu.

Zastoj na  Solunskom frontu trajao je od 1. januara do 13. septembra 1918. godine, a to vreme upotrebljeno je za pojačanje fronta i za pripremu odlučne ofanzive. Sa ciljem da ofanzivu pripreme, komandant savezničkih snaga na Solunskom frontu general Franše d’Epere, sazvao je 3. jula konferenciju, kojoj je prisustvovao načelnik Štaba srpske Vrhovne Komande vojvoda Mišić.

Pripreme za odlučnu ofanzivu počele su 6. jula, i trajale su sve do 13. septembra 1918. Osnovna ideja plana za ofanzivu bila je da se napadom srpskih armija u planinskom predelu između Sušice i Lešnice izvrši proboj neprijateljskog fronta na širini od 30 kilometara, a zatim brzom ofanzivom proširi front proboja i energičnim napredovanjem dođe do linije Demir Kapija – Kavadarci.

Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, vrebali nemački i bugarski vojnici.

“Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!”,  glasila je naredba vojvode Živojina Mišića, načelnika srpske Vrhovne komande, izdata uoči proboja Solunskog fronta.

15. septembra Druga armija, kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović, je dejstvovala tako što Šumadijska divizija zauzima Slonovo uvo, Veternik i Golu Rudinu, a 17. francuska divizija je osvojila rovove oko Kravice. Neprijatelj, pojačan jednim pukom vrši tri protiv napada na ovu diviziju, ali su svi napadi odbijeni sadejstvom Šumadijske i Timočke divizije koje napadaju Borovu čuku, koju i zauzima Šumadijska divizija i napadom na Oblu čuku, koju zauzima Timočka divizija.

Pri kraju dana francuska divizija potpuno zauzima Kravicu, a 122 francuska divizija zauzela je Dobro polje i došla u podnožje Sokola.

Prva armija, predvođena komandantom generalom Petrom Bojovićem, sa desnom kolonom Drinske divizije uz sadejstvo 122. francuske divizije, napala je na Soko, ali u napadi u toku dana prolaze bez uspeha. Kada je leva kolona Drinske divizije zašla u neprijateljske rovove na frontu: Soko – Gradešnica, u toku noći između 15 i 16. septembra, Drinska divizija sa 122. francuskom divizijom zauzela je Soko.

Za prvih 24 časa napada, zauzeta je cela prva linija neprijateljskih rovova na srpskom frontu, sem malog dela na krajnjem levom krilu Prve armije. Predveče 15. septembra, obe divizije, Jugoslovenska i Timočka, druge linije Druge armije izašle su ispred divizija prve linije, a srpsko – saveznička avijacija je, i pored nepovoljnih vremenskih okolnosti, izvršila svoj zadatak u potpunosti.

Posle trodnevne ofanzive Prva i Druga srpska armija su, uz pomoć dve francuske divizije, probile Solunski front, a Nemci i Bugari su bili primorani da se povuku. Nakon nedelju dana trupe su prešle Vardar, čime je put ka Srbiji otvoren. Osvajanje okupiranih teritorija se nastavilo i već 1. novembra srpske trupe ušle su u Beograd.

“Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred”, napisao je francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta krajem septembra 1918. godine.

Posle proboja Solunskog fronta iz rata je izbačena vojska od 700.000 vojnika, a Nemačka je naredila opšte povlačenje.

Car Vilhelm je, ogorčen, poslao telegram bugarskom caru: “62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!”