Verovatno najzanimljiviji opis prvog susreta sa vojnicima iz Afrike ostavio je kaplar Jerotije Pavlović, zabeleživši komičnu situaciju o tome kako je njegov prijatelj iz rova i seljački sin Joksa doživeo “crnog čoveka”:
– Jerotije, ajde ‘vamo brzo. Brzo! Da vidiš… Vidi, Jerotije, brate slatki – pokazuje jedinicu francuske armije što u punoj ratnoj opremi maršuje drumom… Kako li postadoše ovako crni?
– Takvi se rodili.
– Gde se rodili?
– Pa tamo, u toj Africi.
– I oni došli da nam pomognu?
– Došli.
– Joj, al’ će Bugari da se prepadnu kad ih vide!
– Da znaš da hoće.
Francuski vojnik primeti da ih gledamo i o njima pričamo, ustade i pođe ka nama.
– Evo ga! Ide pravo ovamo – uspaniči se Joksa.
– Neka. Samo ti stoj i ćuti. Ja ću da pričam.
Kad priđe, vojnik salutira i osmehnu se:
– Bon žur.
– Žur i tebi.
Stoji. Gleda nas. Ćutimo i osmehujemo se: mi njemu, on nama. Izvadim tabakeru i ponudim cigaretom. Prihvati.
– Ž sui Serb – nabadam francuski, a onda prstom pokazujem u njegove grudi.
– Ž sui Moroko […]
– Koman sava? – ohrabrio se i Joksa.
– Bjen, bjen – smeje se vojnik.
– Bože, Jerotije, da li se on sad ne čudi što smo mi ovako beli?
– Sigurno da se čudi. Koliko mi crne ljude nismo viđali, valjda ni oni nisu bele. Rat nas sastavio da se razgledamo. Vidiš kako se smeje. Isto kao mi. I oni tamo što su zaseli, i oni sede kao mi. Sve isto, samo oni crni, a mi beli.
Ovaj opis vredno je svedočanstvo o prvom susretu sa vojnicima iz Afrike i verno prikazuje karakter prosečnog srpskog vojnika, koji je neobrazovan i lakoveran i tamnoputom vojniku prilazi sa rezervom, ali bez nipodaštavanja ili rasizma koji su bili svojstveniji savezničkim vojnicima sa Zapada.
