Srbija

Prebilovci, Hercegovina. Ima li Srbina koji do sada nije čuo za Prebilovce?

Kao i svako srpsko mesto u dolini Neretve, danas u toj kolevci srpskog naroda gotovo da nema Srba. Zašto? Zato što su svi pobijeni u hrvatskom genocidu, a oni retki koji su preživeli su bili prinuđeni da odu.

Zene iz Prebilovaca
Foto: Instagram

Samo u jednom naletu hrvatskih ustaša, avgusta 1941. godine, u jednom selu u dolini Neretve, svirepo je umoreno 560 Prebilovčana, od kojih je bilo 237 dece, uzrasta do 14 godina i 233 devojke, a neke od njih vidite na slici.

U tom naletu, oko hiljadu ustaša iz okolnih mesta, ušlo je u Prebilovce. Izveli su sve srpsko stanovništvo koje su zatekli, počeli da pljačkaju i pale njihove domove i odveli ljude u lokalnu školu. Tu su otpočela silovanja i ubijanja. Pakao na zemlji. Ustaške orgije su trajale nekoliko časova.

Jedina osoba koja nekakvim čudom uspela da pobegne i preživi ubijanja i orgije u školi u Prebilovcima bila je Mara Bulut. Po njenim rečima, ustaše su vadile iz srpske bebe iz majčinskih ruku i razbijale dečije glave o zid škole pred očima njihovih majki.

Između 6. i 11. avgusta 1941. godine, u Prebilovcima je ubijeno 826 od ukupno 994 Srba, a većina su bili deca, mlade devojke, žene i staraci. Preko 500 stradalnika je živo bačeno u obližnju jamu Golubinku, koju su u ime Titovog “bratstva i jedinstva” komunisti zabetonirali 1962. godine, a za svako pominjanje hrvatskih zločina se išlo u zatvor. I sve ostale jame po Hercegovini su zabetonirane, kako se niko od Srba ne bi setio da su ih Hrvati ubijali samo zato što su rođeni kao Srbi i kršteni Pravoslavci. U avgustu 1991. godine, konačno su iskopane svete mošti prebilovačkih mučenika, kako bi se dostojno sahranile.

Kako su džakovi kostiju bačenih Srba izvađenih sa dna jame išle od ruku do ruku Prebilovčana, nekome od prisutnih kroz suze se otelo: “Evo rođače, primi, evo, đeca naša. Đeca naša! Pedeset godina u jami”. Ova rečenica poslužila je našem proslavljenom reditelju Zdravku Šotri da svoj dokumentarni film o prebilovačkim mučenicima nazove “Evo naše dece”. Trifku Ekmečiću prepuklo je srce u grudima dok je na jami čekao kosti supruge koja je u nju bačena trudna, dok je jedan od retkih Suhića, koji su preživeli pokolj tako što se nije zatekao u Prebilovcima, pola veka kasnije, na pitanje koga ima u jami, govorio u prezentu: “Imam majku, imam sestru, snaje, snajinu djecu, stričeve…”
.
Patrijarh srpski Pavle je na tom mestu osveštao spomen-hram, posvećen Saboru srpskih svetitelja i tom prilikom rekao: “Pred Bogom Živim, onaj ko je čovek, uvek je živ, a nečovek, pred Njim je mrtav i dok gazi po ovom svetu. Ne daj, Bože, da mi ili potomci naši ne održimo ime srpsko i pravoslavno onako kako valja i trebuje. Nikada se ne bojati ničega i nikoga, sem Boga”.
.
Ubrzo je počeo novi rat u Hercegovini i u operaciji “Čagalj” 1992. godine, srpski narod je potpuno proteran iz doline Neretve. Puste prebilovačke kuće izložene su pljački i paljevini, da se Srbi ovde više nikada ne vrate. Započeti hram je raznesen eksplozivom, a kosti mučenika najvećim delom uništene i raznesene na sve strane. Uništeno je i lokalno pravoslavno groblje gde su hrvatski bojovnici pucali u spomenike podignute žrtvama pokolja. U nekim grobnicama su i palili kosti. Među hrvatskim vojnicima najviše je bilo potomaka dželata iz 1941. godine. Prebilovci su u prvim godinama opusteli. Zgarišta su zarasla u korov, a mesto hrama obeščašćeno i pretvoreno u deponiju.

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad