Srbija

Panel diskusija u UN: “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”

Foto: Tanjug

Diskusija u organizaciji Stalne misije Srbije pri Ujedinjenim nacijama počela je minutom ćutanja za sve žrtve rata u BiH, bez obzira na njihovu etničku ili religijsku pripadnost

U Njujorku se danas održava panel diskusija pod nazivom “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, u organizaciji Stalne misije Srbije pri Ujedinjenim nacijama, a gde će biti predstavljena svedočanstva svedoka i žrtava rata u BiH.

Diskusija je počela minutom ćutanja za sve žrtve rata u BiH, bez obzira na njihovu etničku ili religijsku pripadnost.

Panel diskusiji prisustvuju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović izjavio, otvarajući panel diskusiju da su patnje Srba, žrtava rata u BiH, zanemarene i da je rezolucija o Srebrenici o kojoj će se raspravljati 29 godina nakon rata, podelila ne samo ljude na Balkanu već i članove međunarodne organizacije.

“Ovi ljudi su ljudi, američki državljani, predstavnici žrtava rata u Bosni čija je patnja ili zanemarena ili ignorisana od strane autora i sponzora nacrta rezolucije koja je iznenada postala dodatni razlog za jačanje svih animoziteta između različitih etničkih grupa u Bosni i šire u regionu. Oni će sa nama podeliti iskustva iz prve ruke”, rekao je Jović.

On je istakao da sve žrtve, na svim stranama, imaju ista prava.

Svedočenja Dušanke u Svetlane Stanić

Dušanka i Svetlana Stanić, koje su sa roditeljima bile zatočene u koncentracionom logoru, prve su govorile. Dušanka je rekla da je imala osam godina kada je počeo rat i da je živela sa ocem, majkom i dve sestre u malom selu u zapadnoj Bosni. Jednog dana joj je majka rekla da ne ide u školu, seća se Dušanka, i dodaje da naredna dva meseca nije izlazila iz kuće.

“Za nekoliko dana, grupa vojnika je došla u crnom kombiju, koji je korišćen za prevoz kriminalaca. Jedan od vojnika je uperio pušku u mene. Nisam znala šta da radim… On je u mene držao uperen pištolj dok se nisam obula i naterao nas da uđemo u kombi u kojem su bili drugi Srbi. Bili smo skučeni u mraku i nismo znali gde idemo… Odvedeni smo u školu, gde smo bili prisiljeni da se pridružimo stotinama drugih Srba koji su bili tamo i koji su izgledali još prestrašenije”, rekla je Dušanka.

Zatim je, kaže, otkrila da u narednim danima neće dobiti nikakvu hranu, dodavši da su samo oni koji su tamo bili mesecima dobijali male porcije.

“Bila sam gladna, iznurena i nisam znala šta se dešava. Posle tri dana, vojnici su došli i rekli da žene i deca treba da uđu u autobus koji je bio ispred, a da muškarci ostanu. Pozdravili smo se sa tatom, ne znajući da li ćemo ga ikada ponovo videti i ušli u autobus. Čula sam žene kako govore da idemo u Rašćane, gde će da nas bace u jamu, kao što su radili u Drugom svetskom ratu”, dodala je ona.

Ona kaže da je provela 13 meseci u logoru u Rašćanima, gde su bili zatočeni žene, deca i starije osobe.

“Bili smo u strahu svakog dana. Vojnici su dolazili da nas muče, provociraju, rade s nama šta hoće. Poređali bi nas za streljanje i tražili da dignemo ruke u vis. Pitali su majke s decom da biraju da li će ubiti prvo njih ili decu”, rekla je Dušanka.

Ona je dodala da se svakog dana molila da preživi sledeći dan.

“Ali postalo je još gore… Moj otac i muškarci su ostali u zasebnom logoru, a moj ujak mi je pričao o strahotama koje su oni preživeli. Tukli su ga štapovima i gazili čizmama, terali ih da stoje bosi na užarenim pločama. Nije bilo milosti. Svaki dan su teško radili, da bi ih zatim vraćali u logor. Prebijanja su nekad trajala i po pet sati, a sledećeg jutra bi morali da idu na težak rad čak i ako ne bi mogli da stoje na nogama. Ako nisu mogli da stoje, onda bi ih vukli, a drugi su bili prisiljeni da gledaju. Takođe bi im urezivali krstove u tela, a zatim sipali so u rane i gledali ih kako pate”, rekla je ona.

Ona je rekla da se zatim našla u Sanskom mostu, misleći da će tu moći da počne novi život pošto je to bila teritorija koju su držali Srbi.

“U oktobru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočijama – žene deca i strariji… Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu”, rekla je Dušanka, dodavši da je sa drugim izbeglicama otišla u Grčku gde su “nas grčke porodice primile i smestile u svoje domove”.

Svetlana Stanić je ispričala o svom iskustvu i strahovima koje je doživela.

“Ova sećanja su 30 godina kasnije samnom. Ratovi za sobom ostavljaju žrtve na svim stranama i mi smo svedoci toga… Srećni smo zato što smo preživeli, ima onih koji to nisu uspeli. Kao majka troje male dece ne mogu da im objasnim šta su sve moji roditelji preživeli da bi nas sačuvali”, rekla je Svetlana.

Svedočenje Ranka Ristića

Ristić se zahvalio na prilici da ispričam priču koju dele stotine hiljada Srba u bivšoj Jugoslaviji – priču o istini, smrti, nepravdi i na kraju priču o nadi.

“Rođen sam u Zavidovićima u centralnoj Bosni. Prelepo mesto, ali mesto gde se istorija ponavlja iz Prvog svetskog rata. Veliki broj Bošnjaka i Hrvata se priključio Hitlerovoj okupaciji. Tamni oblak rata se 1992. opet nadvio nad nama. Došli su naoružani i držali nas na nišanu. Naredili su nam da odemo u grad i nije nam bilo dozvoljeno da izađemo. Jedan je pucao direktno meni iznad glave, potom stavio cev meni na slepoočnicu i rekao mom ocu da se vrati ili će me ubiti. Nikad neću zaboraviti izraz na licu mog oca”, prisetio se Ristić.

“Posle toga, jedva smo izbegli još jednu blokadu puta. Posle su palili jedno po jedno selo. Etnički su očistili predeo oko Zavidovića. U selu Vozuća je živela Koviljka Ristić Pašajlić, samo nekoliko stotina metara od srpskog manastira. Bošnjaci iz susednog sela su jednog dana došli u njenu kuću, kuću moje baba-tetke, silovali je, prerezali joj grkljan i odsekli joj dojke. Grkljan joj je bio izvučen kao neka vrsta trofeja. Kada su završili s mojom baba-tetkom otišli su u kuću Ranke i njena sudbina je bila ista kao i od moje bake”, ispričao je.

Svedočenje Dijane Ivanović

Dijana Ivanović je rekla da je rođena u Livnu u BiH.

“Pre rata 5.000 Srba su živeli u ovoj oblasti, danas ih ima samo 20. Manje ljudi nego što sada sedi za ovim stolom. Moji roditelji su bili svedoci predratnih dešavanja u BiH. Verovali su da im niko ne bi naudio jer su bili dobri ljudi, poznati u zajednici pomagali su svima uključujući i Hrvatima i Bošnjacima, ali, moji roditelji su bili Srbi, i onda je sve počelo. U maju 1992. pet hrvatskih vojnika je došlo i odvelo mog oca na ispitivanje – nikada se više nije vratio kući”, rekla je ona u svom svedočenju.

Kako je istakla, bio je u zvaničnoj policijskoj stanici, kasnije je prebačen u srednju školu “Ivan Kovačić” koja je pretvorena u koncentracioni logor za Srbe.

“Vodili su taj kamp Bošnjaci i Hrvati. Smešten je sa još 12 Srba koji su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i Sloveniji. Bili su zarobljeni i dovedeni u logor u Livnu. Danima su bili mučeni, a onda i ubijeni. Moj otac je bio mučen pet meseci. Istorija iz Drugog svetskog rata ponavljala i to u velikim razmerama”, dodala je.

Ona je govorila i o mučenju koje je njen otac preživeo.

“Mučenje koje je moj otac preživeo bilo je pesničenje, pendrečenje, udaranje žicama, čizmama… Manijački su ga gazili, stavljali mu pištolj u usta preteći da će ga ubiti. Moj otac je u tolikom bolu bio da je preklinjao da ga ubiju. Rekli su mu da, zato što je Srbin, prvo će da ga muče, a onda da ga ubiju. Kad bi se jedan vojnik umorio, drugi bi ga zamenio dok se i sam ne bi umorio da mi muči oca”, ispričala je.

Dodala je da su mu jedne noći stavili povez na oči i rekli da ga vode na streljanje.

“Kada su ga izvadili iz auta rekli su da pazi gde vozi da ne bi zgazio tela svoje braće i rođaka. Ovakve presije su vršene svakog dana. Najgore je bila električna stolica, sipali bi vodu svuda i stavili ga na stolicu. Imao je opekotine svuda”, dodala je.

“Na kraju su ga stavili u samicu, spavao je na betonskom podu 5 i po meseci. Majka je za to vreme živela u stalnom strahu jer su stalno bile pljačke, nestanak Srba, spaljivanja kuća. Jednog jutra je naša komšinica pronađena mrtva u kući. Bila je gola i silovana. Imala je ranu od vatrenog oružja na grudima i izlomljene udove. Moja majka je odvedena u logor, gde su je redovno tukli i mučili na električnoj stolici, kao i mog oca. Pretili su joj, uz mučenje, da će da dovedu svu njenu decu i da ih pobiju pred njom”, rekla je Ivanovićeva tokom svedočenja.

Rekla je da se uvek potrese kada govori o tim stvarima, ali da pokušava da bude objektivna, a opet sa druge strane takođe zbunjena “zašto smo mi, srpske žrtve, diskriminisani od Ujedinjenih nacija, i umesto da nas ujedinjuju, one nas dele”. 

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad