Ovo je zanimljiva priča o vojvodi Stepi Stepanoviću i prvoj penziji.
Vojvoda nije trpeo privilegije bilo koje vrste. Smatrao je da se otadžbini mora dati sve, a da se od otadžbine ništa ne uzima.
A što se njegove penzije tiče, to je teklo ovako. Prvu penziju, u stvari, nije ni primio, bila je, po vojvodinoj proceni, prevelika pa je tražio da se smanji.
Jedan mladi poštar, koji je tek započinjao službu, bio je obradovan kad je među poštanskim uputnicama video jednu sa imenom vojvode Stepe. Za ovu priliku, budući da je vojvodu prosto obožavao, poštar se svečanije obukao, mislio je da je nepristojno da se pred tako slavnim čovekom pojavi u polovnoj odeći. Bio je srećan što je vojvoda u njegovom rejonu, pa je pohitao da mu uruči penziju.
Taj susret i taj dijalog zabeležile su kasnije mnoge novine.
– Evo srećnog poštara koji najomiljenijem vojvodi donosi prvu penziju! – rekao je mladi poštar u jednom dahu.
– Ako, ako, momče – uzvratio je vojvoda Stepa uz osmeh. – Red je da i ja vidim neku vajdicu od svoje države. A koliko su mi poslali?
– Tri hiljade dinara, gospodine vojvodo! – raportirao je uzbuđeni poštar.
– Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama!?
Zbunjenom poštaru nije preostalo ništa drugo već da vrati poštansku uputnicu.
Tako je, odista, vojvoda vratio penziju. U to vreme to je bila velika suma.
Navodim, s tim u vezi, samo dva podatka: za hiljadu dinara moglo je da se kupi par najboljih volova, a za jedan dinar – sedam jaja!
