Identitet
Ovako je Grigorije Božović pisao o Njegošu!
Crna Gora je zagonetka. Ne samo po tome što je dala čitavu povorku obličja za spomen i narodni ponos do danas. Ne samo što je Srbiji darovala Karađorđa i mnoge druge za veliki ustanak. Ona je počinila u ovim kršima toliko uzmaha da bi se moglo ispevati još desetak Gorskih vijenaca. Samo kad bi bilo Vladika Rada. A on je baš najveća njena i naša tajna i zagonetka.
Zamislite čudnoga bogodanika sa jedne kršne previje gde vetar večno striže i hladi krv. Izgoni nešto stada na Lovćen i baca poglede na sjajno Sinje More. Seća se iz pesama da je to bilo nekad naše more. Njegovo seljačko oko sagleda ne samo božju lepotu sunca, planine i mora, no i negdašnju lepotu slobodnoga narodnoga življenja u svojem carstvu.
Silazi u Savinu, kraj Novagrada. Utrapili mu u ruke časlovac, a on se iskrada u maslinjak onkraj kaluđerskih zidina i sastavlja pesme. Češće se penje na brežuljak iza manastira, posmatra čudan Hercegov Grad i od Veriga broji penušave vale morske, da bi njihovu osionu igru posle uklesao u jednu desetersku prikojasu kakvu je samo Flober jednom u životu mogao da pruži…
“Kad Njegoša čitam, zbilja se divim,
I stid me s’ koliko pameti živim!
Sva su mu slova od lovorike
Prozračna uma – slave tolike,
Svaka je njegova riječ velika…
Nastavak na: Epska Poezija
Postaje vladika, dive mu se u Petrogradu, uči ruski i francuski. Silni Car Nikola dolazi u crkvu da ga vidi kako služi i kakve je mladalačke muške lepote. Čita Puškina i Bajrona. Razvija se u najljepšega Crnogorca svojega vremena, u čudo gospodske otmenosti.
Silazi iz Ivanova Manastira i podiže Biljardu, koja je i danas pravi dvorac, iako osakaćena i nagrubljena. Jede kao veliki evropski gospodin kad oko njega jatagan odvaljuje i ovnujsko pleće, a ne samo glave. U rukavicama je i kad iz tančice gađa lisicu u lovu. Dive mu se stranci, čude se ledi, zaljubljuju kneginje: kakav otmeni divljak! Veruje, duboko i snažno u boga, a ne ide u crkvu. Postaje vojvoda, strog vladar i brine veliku brigu što će i sa kime će:
Malo rukah, malena i snaga,
Jedna slamka među vihorove –
Sirak tužni bez iđe ikoga!
da bi najzad postao naš najveći pesnik, ujedno naš Puškin, Bajron i Milton.
Vaistinu, divna je zagonetka Vladika Rade i zato se veselo polazi sa Njeguša. Jer je to selo njegovo gnezdo, njegov znameniti veliki grm, iz koga lafu nije bilo izać trudno. Nije to malo i ubogo selo na Krasu. Divotno je ono kao i njegova glasina. Liči na kakav gradić pored bokeljske rastoke. Sve kuće od tesanika, po kršu više lepo ozidanih crkvica kao što su podizane za našega srednjevekovlja po Velikoj Hoči i u Varoši ispod Markova Grada ukraj Prilipa.
Vidiš krš, sirotinju, svakako ubogost. Varka je to. Obmana je: gladni ljudi ne tešu kamen, ubogost ne zida crkvu. Iz grmena malenoga nema ni bogu tamnjana. Ni zažežena na običnoj odvaljenoj od krša ploči. A kamoli po crkvama iz tesanika, ne samo za ostala njeguška plemena, nego i za sve prisrodne grane došljaka Njegoša.
Ukupan utisak sela nagoni čoveka na pomisao da je ono moralo dati nešto veće i izrednije. Uveravam vas da bi svaki osnivač dinastije iz prošlosti zavidio Vladici Radu i na selu i na kući u kojoj se on rodio. Jer je to zavidna prostrana niža kula, slična njegovoj Biljardi na Cetinju.
(Iz knjige ,,Sa sedla i samara“ 1930. godine)