ODBRANA.info u čast 170 godišnjice upokojenja našeg svetitelja i vladike Petra Petrovića Njegoša

“Razbolje se crnogorska dika,
Rade Tomov pjesnik i vladika
I gospodar Crne Gore male,
Bolest teška muke dodijale.
Pluća bole a lijeka nije
Ode Rade na jug Italije,
Đe su blagi vjetrovi i klima
Đe studena ne dolazi zima.
To je mjesto vladika tražio,
Da bi malo boli ublažio,
Ali ko je na kraju vijeka
Nit mu ima spasa nit lijeka.
Što sudbina prokleta zapiše
Mimo njenu ne može se više.”

Pesma najpre opisuje poslednje dane vladike Njegoša, koje provodi zakovan za bolnički krevet, boreći se sa teškom bolešću. Svu nadu polaže u svoje poslednje putovanje, odlazi u Italiju (1851), gde između ostalog obilazi gradove Milano, Đenovu i Rim. Njegov prijatelj i saputnik Ljuba Nenadović ovo putovanje je opisao u knjizi “Pisma iz Italije”. Pesma dalje kaže:

“Viđe Rade da mu bolje nije
Pa odluči veliki genije
Da se ne bi na samrti kajaי
Da ne umre željan zavičaja
Da se majci Crnoj Gori vrati
Rad bi bio Lovćen pogledati
Da mu okom vrhove miluje
Da gromove sluša i oluje
Kad planinskim vrhovima biju
Da orlove gleda đe se viju
Da posluša gusle i guslara
I opojnu pjesmu džeferfara
Poljana ga Obilića zove
Da okupi svoje sokolove
Crnogorce mrke da pogleda
Da im zemlju u amanet preda
U prisustvu narodnih glavara
Da odredi novog gospodara.
Eto Rada kroz Jadranske vode
Ka gnijezdu carice slobode
Brod doplovi do luke Kotorske
Đe čekaju mase crnogorske
To je narod Crne Gore doša
Da velikog dočeka Njegoša
Da svojefa gospodara sretu
Bio im je neđe u svijetu
A bolest ga prokleta ispila
Donijeli hajdučka nosila
Da ponesu Rada Tomovoga
Ka iz boja druga ranjenoga.”

Kao što čujemo iz pesme, Njegošev put je sem radosti zbog ponovnog povratka u Crnu Goru, bio obeležilo i naglo zdravstveno pogoršanje, te leta 1851, okuplja narodne glavare da im “preda zemlju u amanet”. Zadnje poruke narodnim glavarima pesma prenosi ovako:

“Braćo mila, Crnogorci moji
Junak nije ko se smrti boji
Prošlost naša o tome svjedoči
Da joj treba pogledat u oči
Šta me boli rećי vam ne bih mogיo
Ali vidim da me boli mnogo
Spasa nema od bolesti klete
Ostavljam vam teške amanete
NA LOVĆEN ME BRAĆO SAHRANITE
Da odmaram na onu visinu
U mojega strika zadužbinu.
Tu mi duša neće tugovati
Orlovi će sa mnom drugovati
…
Eto tako moji sokolovi
Bog veliki nek vas blagoslovi
I neka vam bude u pomoći
Zore sviću kad prestaju noći.”

Zatim slede stihovi koji nijednog Srbina ne mogu i neće ostaviti ravnodušnim, i predstavljaju gorku sudbinu koju i danas srpstvo žali i proklinje. Vladika Njegoš – Rade posle duge i iscrpljujuće borbe sa tuberkulozom, umire 31. Oktobra 1951. ,malo pre svog 38. rođendana:

“To izreče lice preblijeđe
Cre mu se skupiše vijeđe
Srce stade prestade da diše
Lijepe se oči ugasiše
Iskre što su daleko gledale
Da se nikad više ne upale.
Ledna rosa popade po čelu
Teško domu i srpstvu cijelu.
Kad preminu mladost namučena
I velika glava naučena
Kakve srpstvo neće rodit više
Crnogorci njega opremiše
Po pravilu iz prošlosti davne
I zakonu crkve pravoslavne
U odežde svete vladičine
Neka zemlja u zemlju počine.”

Tako se okončao život možda i najvećeg srpskog junaka, pjesnika i vladike, “crnogorske dike” i “Lovćenskog Tajnovidca” Petra Petrovića Njegoša. Iza sebe je između ostalog ostavio i velika dela poput “Gorskog vijenca” i “Luče mikrokozma” kojima se i danas najbriljantniji umovi dive.
Vladika Rade na svu sreću nije umro u pravom smislu te reči. On će živeti do’ god
je srpstva i do’ god je struna na guslama, isto kao i svi junaci koji su kroz istoriju nesebično polagali svoje živote radi višeg cilja.