Identitet

NOJBAHER O ĐURIŠIĆU: Kao vitez iz srednjeg vijeka!

Pavle Đurišić predstavljao je pravu sliku Crnogorca iz prošlih vekova. Politika ga nije interesovala, a do političara nije mnogo držao. On je vodio krvavi gerilski rat protiv partizana. Meni je bilo savršeno jasno, da bismo mi, za Pavla Đurišića, u slučaju invazije zapadnih sila na Balkan, ponovo postali njegov neprijatelj broj jedan

Pavle Đurišić
Foto: Sedmica.me

U novembru 1943. doznao sam da je u Beogradu uhapšen jugoslovenski kapetan po imenu Pavle Đurišić. Sa nekoliko svojih drugova uspeo je da pobegne iz logora, koji se nalazio u Poljskoj i do Beograda su stigli – peške. Takođe, sam primio informaciju da je ovaj oficir u kratkotrajnom nemačko-jugoslovenskom ratu primio najveće priznanje za pokazanu hrabrost.

Nakon kapitulacije postao je četnički vojvoda u Crnoj Gori. Prvo se borio protiv Italijana. Kasnije je vojevao sa nemačkim i italijanskim jedinicama protiv komunista. U svojoj rodnoj Crnoj Gori postao je slavan zbog majstorstva u vođenju gerilske borbe, u kojoj je pokazao veliku dosetljivost i avanturistički duh.

Glavnina njegovih trupa sastojala se uglavnom od boraca koji su sa komunistima hteli da poravnaju račune u pogledu krvne osvete. Posle nemačke i italijanske ofanzive protiv partizana, koja se odvijala pod nazivom „Vajs”, Pavle Đurišić i njegovi ljudi bili su razoružani od strane Nemaca i poslati u zarobljeništvo.

Meni se nije dopao postupak Nemaca. Na moju intervenciju, Pavle Đurišić bio je oslobođen. Pre nego što je krenuo u svoju Crnu Goru sredio sam stvar tako, da on dođe u moju kancelariju. Hteo sam prosto da upoznam tog interesantnog čoveka. Ušao je mlad, snažan čovek srednje visine, sa vidljivim znacima umora, zbog napora koje je podneo prilikom nedavnog bega iz poljskog logora. Videlo se da već dugo vremena nije bio u frizerskom salonu. Seo je na ponuđenu stolicu i mirno me posmatrao svojim velikim i tamnim očima. To je dakle bio ratni heroj Pavle Đurišić. Obratio sam mu se:

„Gospodine kapetane, ja poznajem vašu istoriju. Vama je na nezakonit način bilo oduzeto oružje i bili ste zarobljeni. Znam veoma dobro da ste Vi srpski i crnogorski nacionalisti i da se Vi niste borili za nas. Takođe, znam da se nikad nećete boriti za Nemačku. Vi ste sada slobodan čovek i možete da idete kuda god hoćete”.

Pavle Đurišić bio je vidno uzbuđen i iznenađen i odmah mi je kazao sledeće:

„Ako ste mene oslobodili, onda Vas ja molim da pustite na slobodu i moje drugove, koji su imali hrabrosti da beže sa mnom!”

Ja: „Podneću molbu da se i to uradi”.

Đurišić: „A da li biste mogli da oslobodite i šest stotina boraca, koji su bili sa mnom razoružani. Boljih boraca od njih nema u Crnoj Gori”.

Ja: „Za ovu stvar jeste odgovorna Vrhovna komanda nemačke armije. Ja ću i u pogledu tog pitanja da napišem molbu”.

Đurišić: „Da li bih mogao da posetim Nedića!”

Ja: „Možete da posetite, koga želite, jer Vi ste sada slobodan čovek. Nastavite li, međutim, da se borite protiv nas, tada sam kompromitovan čovek. U tom slučaju biću toliko blamiran da nikada više neću moći da oslobodim ljude, recimo, kao što ste Vi, iz jedne takve situacije.

Đurišić: „Ja Vam nudim svoju porodicu kao taoce!”

Ja: „Blagodarim na ponudi, ali ja sam protiv uzimanja talaca. Vašoj porodici šaljem pozdrave sa najboljim željama I na kraju i ja imam nešto da kažem. U ovom građanskom ratu Vi ste uništili više muslimanskih sela. Možete li mi obećati da ćete obustaviti da vodite rat protiv muslimana? Vaš stav prema njima predstavlja anahronizam, nešto što potiče još iz prošlih vekova, kada su se vodile borbe sa Turcima. Ta, ti muslimani su takođe Srbi!”

Đurišić: „Ko je musliman, taj nije više Srbin! Mogu da Vam, međutim, obećam da ih više neću dirati”.

Već nekoliko nedelja posle ovog našeg razgovora Pavle Đurišić sakupio je nekoliko hiljada boraca. Mladi ljudi su obožavali slavnog gerilskog vođu i masovno su mu prilazili. Od nemačkog Vermahta nije imao veliku podršku. Đurišić je nastavio da se bori u Crnoj Gori sve do evakuacije nemačkih trupa sa tog prostora. U toku vojnih operacija uvek je išao prvi, ispred svojih vojnika. U ruci je držao štap, a za pojasom je nosio pištolj, a pucnjava, koja je besnela pred njim, kao da ga se nije ticala.

Uskoro je nastala legenda o njemu, da ga metak neće, da je neranjiv. To mu je donelo još veću popularnost i mladi ljudi su hrlili u njegove redove. Jedan Albanac, koji je zbog krvne osvete pucao u Đurišića, demantovao je tu legendu: pucao je četničkom vojvodi u prsa, ali se on brzo oporavio od rane koja mu je probila pluća.

Dobro poznajem crnogorsku junačku literaturu i zbog toga, 1944, nisam propustio da mu preko savetnika nemačke ambasade Kramarca, čestitam na njegovoj junačkoj rani. Da me čitalac ne bi pogrešno razumeo. Jedna takva čestitka ne odnosi se na činjenicu da rana nije bila smrtonosna. Pozdrav se odnosi samo na čestitku i činjenicu da je rane zadobio u borbi.

Meni je uvek bilo savršeno jasno, da bismo mi, za Pavla Đurišića, u slučaju invazije Zapadnih sila na Balkan, ponovo postali njegov neprijatelj broj jedan.

Pavle Đurišić predstavljao je pravu sliku Crnogorca iz prošlih vekova. Politika ga nije interesovala, a do političara nije mnogo držao. On je vodio krvavi gerilski rat protiv partizana. Ali, i kod mnogih partizana je takođe postojala ista želja i to uprkos sve komunističke ideologije. U toj crnogorskoj herojskoj tradiciji, gde je besnio okrutan građanski rat, uništeni su mnogi mladi životi.

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad