Koča Popović naredio da se bombarduje Leskovac a posle zabranio da se priča o tome

Bombardovanje Leskovca izvršeno je na insistiranje komandanta Glavnog štaba NOV za Srbiju Koče Popovića—čije ime, verovali ili ne, danas nose mnoge ulice po srpskim gradovima, kao i Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.

Nekoliko hiljada civila u Leskovcu je ubijeno za nepuna dva sata, dok je 28 naručenih engleskih bombardera sručilo 69 tona bombi na sam grad i njegovo industrijsko jezgro.

Bombardovanje je izvršeno kako bi se, navodno, uništila “koncentracija nemačkih trupa” koje su se povlačile iz Grčke, iako je danas jasno da u Leskovcu i okolini u tom trenutku nije bilo nikakvog prisustva nemačkih trupa.

Koliko je ljudi stradalo nikada nije precizirano. Po partizanskim izveštajima, poginulo je više od 1.000 građana, dok četnički izvori navode oko 2.000 mrtvih. Istoričari koji su se bavili ovom problematikom barataju ciframa od 3.500 do 7.000 stradalih!

Međutim, ono što je najviše pritiskalo preživele Leskovčane je to što posle završetka rata više niko nije smeo da priča o bombardovanju. Razne teorije su se mogle čuti zbog čega je baš Leskovac tako žestoko bombardovan, počevši od toga toga da su grad, kao i Vlasotince, početkom septembra 1944. oslobodili četnici koji su tog dana u gradu slavili rođendan kralja Petra II Karađorđevića, ili zato što je u gradu, navodno, bilo 15.000 bugarskih i oko 5.000 nemačkih vojnika ili zato da se osujeti povlačenje Nemaca iz Grčke.

Ono što je, međutim, danas jasno jeste da je bombardovanje od Engleza tražio lično Titov general Koča Popović, komandant Glavnog štaba NOV za Srbiju i da je to učinio zato što su jedinice Jugoslovenske vojske pod komandom Draže Mihailovića veoma uspešno odbijale njegov pokušaj zauzimanja Leskovca i prodor u centralnu Srbiju.

Tito je avgusta 1944,prilikom posete
Kazerti,uspostavio direktnu koordinaciju sa savezničkim komandantima na sredozemlju
tako da od tada britanske vazduhoplovne snage pružaju direktnu vazdušnu podršku Titovim partizanima na zemlji, koji pokušavaju na sve načine da se domognu Beograda ka kome prodire i sovjetska Crvena armija. Partizanski komandanti na terenu dostavljaju svom vrhovnom komandantu Titu ciljeve i tačke koje bi trebalo bombardovati, a ovaj to dalje
prosleđuje Britancima. To je okvir za razumevanje zahteva Koče Popovića za bombardovanje ciljeva po čitavoj Srbiji, pa i samog Leskovca. U Crnoj Gori je ulogu biranja meta igrao komandant Operativne grupe divizija Peko Dapčević.

Stravično bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Koča Popović je sa šefom
britanske vojne misije kod partizana Ficrojom Meklejnom posmatrao sa obližnjeg brda Petrovac. O tome piše Meklejn u knjizi “Rat na Balkanu”, opisujući taj čin “kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom ogranku prašine, dima i ruševina… Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom… Čak su i partizani bili potreseni”.

Ono što je odmah bilo jasno, nitije bombardovanje Leskovca zaustavilo izvlačenje nemačkih trupa sa Balkana, niti je Leskovac bio tako važan grad da bi razaranje odlučujuće
doprinelo pobedi saveznika u ratu. Očigledno je cilj bio uništavanje moćne srpske građanske klase iz tog grada i bogatih srpskih industrijalaca i domaćina. Uništavanje leskovačke industrije se samo nastavilo 50-tih godina 20. veka kada su Tito i njegovi komunisti doneli odluku da se nekada moćna industrija iz centralne Srbije prebaci u Hrvatsku i Sloveniju.

Ali uvek treba istaći da nijedan grad nije tako surovo bombardovan kao Leskovac, “kao
da maljem udarite orah”, niti je bilo gde u jednom trenu poginulo toliko civila.