“Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!” Život vojvode Živojina Mišića

Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!” glasila je rečenica vojvode Živojina Mišića jednog od najvećih vojskovođa Srbije.

“U ratu se lako gubi glava, ali se lako gubi i obraz”, govorio je, a čast i obraz bili su mu najvažniji i u mirnodopskim danima.

Rođen 19. jula 1855. u selu Struganik, prva ratna iskustva vojvoda Živojin Mišić stekao je kao učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, a kasnije potporučnik. Učestvovao je i u kratkotrajnom ratu koji se između Srbije i Bugarske odigrao 1885. godine. 

Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je postavio za svog pomoćnika.

Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala.

Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke.

Kolubarska bitka i Solunski front

Kolubarska bitka, borba koja je ušla u vojne udžbenike, odigrala se u zapadnoj Srbiji, u novembru i decembru 1914. Iscrpljenu, izmučenu vojsku, koja je bila u dobroj meri i demoralisana i koja se “razvlačila u kaljugama od Drine do Kolubare”, Mišić je uspeo da izvuče u dubinu teritorije centralne Srbije, ostavljajući samo manje jedinice da se bore sa neprijateljem.

Tim manevrom povlačenja dobio je vreme za oporavak. Uspeo je da podigne volju oficirskom i boračkom sastavu, konsoliduje snage i predloži, a zatim izvede operaciju koja je briljantna po rezultatima. To je 1914. među saveznicima bila prva pobednička operacija, tad se za srpsku vojsku pročulo u svetu – jer je mala armija uspela da se odupre moćnom Austrougarskom carstvu.

Zapaženu ulogu imao je u proboju Solunskog fronta. 

Na Solunski front, koji se prostirao preko Albanije na zapadu sve do Jadranskog mora, srpska vojska je stigla već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Pripreme za odlučnu ofanzivu počele su 6. jula, i trajale su sve do 13. septembra 1918.

 “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!”, glasila je naredba vojvode Živojina Mišića, tada načelnika srpske Vrhovne komande, izdata uoči proboja Solunskog fronta.

Duga i teška bolest

Vojvoda Živojin Mišić dočekao je demobilizaciju ostareo i vidno oslabljen. Iako se već znalo da je bolestan, on je nastavio da izvršava dužnosti koje su mu poveravane.

Nakon Velikog rata Živojin Mišić je postavljen za prvog načelnika Glavnog generalštaba vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na toj poziciji bio je do početka maja 1920, kada je zbog bolesti ipak morao da se povuče.

Nije mnogo prošlo, a Živojin Mišić je pao u bolesničku postelju. Upućen je na lečenje u Pariz ali, nakon što je utvrđeno da se za njega ne može mnogo učiniti, tražio je da se vrati u Beograd.

Poslednje dane je proveo u Vračarskom sanatorijumu. Četrnaest meseci se borio sa bolešću okružen najboljom mogućom negom i pažnjom u prvom redu, medicinskog osoblja. 

Kako je veliki srpski ratnik proveo poslednje dane svog života saznajemo iz tadašnjih novina.

“Već pre tri dana vojvoda je dobio naglo povećanje temperature, a otoci od žljezda koje su mu se pojavile na telu, počeli su se primetno pojačavati. Za sve to vreme, kao i kroz duge mesece koje je proeo prikovan za bolničku postelju, vojvoda se držao pribrano i dobro.

Ali je sinoć nastupila kriza usled plućnog edema koji ga je sve više gušio. Radnja srca, koja je i inače u poslednje vreme bila slabija, usled nehranjenja i potpune iznurenosti, od sinoć je toliko oslabila, da su mu lekari morali ubrizgavati kamfor. Kada je video šta lekari već preduzimaju, vojvoda je bolno uzviknuo: “Zar je već dotle došlo?”

Sve do pred samu smrt bolesnik je bio potpuno svestan ne govoreći ništa o smrti. Sve do poslednjeg trenutka sa vojnicima koji su ga negovali postupao je, kao i na frontu, neobično pitomo i ljubazno, nazivajući ih sinovima i decom.”

— “Politika” 20.1.1921. godine

Zahvaljujući istom izvoru ostale su zabeležene i poslednje reči vojvode Živojina Mišića. Vojvoda Živojin Mišić preminuo je u Beogradu 20. januara 1921. u 5.30 časova pre podne posle duge i teške bolesti. Imao je 65 godina, a lekari i medicinsko osoblje okupljeno oko njega zabeležilo je i poslednje reči jednog od najvećih srpskih junaka.

Kada je jutros, oko četiri časa, nastupila poslednja kriza i kada se videlo da je smrt već tu, vojvoda je u nekoliko mahova uzviknuo: “Oh, kukavcu meni!” To su možda bile misli na porodicu koju, siromah, ostavlja sirotu i nezbrinutu.

Oko pola šest, vojvoda se obneznanio izgovarajući poslednje reči: “Opšta je situacija dobra. Oni se povlače…” Trenutak docnije nastupila je smrt – pisala je tada “Politika”.

Od strane engleskog kralja Džordža V nagrađen je titulom engleskog sera, a njegov narod dedelio mu je titulu legende.