Srbija

Ko je jedina žena u našoj istoriji koja je imala nadimak ”Srpkinja”?

Među ličnostima poput Branka Radičevića, pa preko čika Jove Jovanovića Zmaja, i sve do Isidore Sekulić koje su napisali najlepše i najsnažnije reči ispunjene rodoljubivim nabojem u našoj književnosti, izdvaja se verovatno naša najznačajnija novovekovna pesnikinja, neobičnog nadimka, Milica Stojadinović Srpkinja.

Milica Stojadinović - Srpkinja
Foto: Instagram

Milica Stojadinović Srpkinja bila je srpska književnica i izuzetno obrazovana žena svog vremena aktivno učestvujući u našem tadašnjem književnom i političkom životu.

Naš najveći književnik svih vremena mitropolit Petar II Petrović Njegoš bio je potpuno impresioniran Milicom kao čudesno lepom devojkom sa pesmama koje su na njega ostavljale izuzetno snažan utisak. Njegoš se očigledno bio i zaljubio u Milicu Fruškogorku ostavljajući o njoj sledeće čuvene reči: ”Ja pojeta, ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori“!

Rođena je u Sremu, u selu Bukovcu 6. jula 1828. godine. Živela je u Vrdniku, a bila je jedna od najznamenitijih ličnosti u srpskom narodu 19. veka uopšte. Obrazovala se uglavnom sama iz bogate biblioteke njenog oca sveštenika iz Bukovca, učeći strane jezike, čitajući sve klasike svetske književnosti i aktivno sudelujući u književnom životu. Pošto u tadašnjoj Austrougarskoj nije bilo visokih škola za devojke, samu sebe je naučila četiri jezika: nemački, francuski, mađarski i ruski aktivno korespondirajući na njima. Bila je poznata i po tome da je umela da svira akustičnu gitaru.

Od njenih pesama objavljenih u tri zbirke iz 1850, 1855 i 1869, posebno se ističu one intimnijeg karaktera kao prve vesnike ženskih motiva u novovekovnoj srpskoj književnosti.

U haljinama sačinjenim od tri srpske nacionalne boje (crveno, plavo i beloj), išla je pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore odlazile u borbe sa Mađarima u Vukovar. Kada su stvari krenule loše po Srbe, kada su se sa visina Fruške Gore mogla videti srpska bačka sela u plamenu iza mađarskih pohara, i kada se svaki čas očekivao prodor Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka Milica, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, javno se zavetovala da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.
.
Njene pesme se objavljuju u svim srpskim listovima i časopisima sa obe strane Save i Dunava, a ona se univerzalno prepoznaje i pozdravlja ne samo kao ”lepa nada, no kao ukras i ponos cele srpske poezije”.
.
Zbog jakog nacionalnog osećanja, stekla je puno pravo i privilegiju koju su prihvatili svi tadašnji književni i kulturni krugovi da svome imenu doda i reč ”Srpkinja“ koje je ostalo deo Miličinog ličnog imena.

Osim Kosova kao najznačajnijeg motiva srpske književnosti, poput mnogih pesnika iz njenog doba, Milica veliča spomene stare slave i sjaja poput cara Dušana i njegove pohode i pobede, žali nad grobovima gde su pokopane nade srpske. Često je lila suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga kneza Lazara i plahoga Miloša Obilića. No takođe je veličala i Vaskrs naroda srpskog, pišući o junacima poput Karađorđa, Hajduk-Veljka i Miloša Obrenovića.
.
Milicu je krasila još jedna osobina, a to je da je kao ćerka seoskog sveštenika živela seoskim životom i hvalila se svojom ”selskom prostotom“ što je veoma obogaćivalo njeno pesništvo. Hvalila se kako šije košulje, plete čarape, tka na razboju, pere rublje, mesi hleb, nadgleda kako se vinograd okopava i trava plevi.
.
Stoga je i savetovala srpske devojke da u prvom redu budu srpkinje, rodoljubive, pobožne, skromne i radne. Da vole svoj maternji jezik i svoju pradedovsku veru u čemu će vaspitavati svoju decu. Da vole i prirodan život i da budu blage naravi.
.
Napustivši Vrdnik, pred kraj života prelazi u Beograd u kome umire 25. jula 1878. godine.

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad