Ja sam Marija Radić učenica šestog razreda. Živim u jednom selu pored Knina sa ocem Brankom, majkom Milkom i mlađim bratom Bogdanom. Već smo nekoliko godina u ratu. Hrvati žele da nas pobiju i spale. Moju babu i dedu sa majčine strane ubili su u Gospiću na početku rata. Težak je naš život. Moramo da radimo u polju po ceo dan sa majkom da preživimo.
Brat Bogdan je odrastao pre vremena i vozi traktor. Otac je na frontu i retko kada dođe. Hrvatska vojska se sve više približava, a mi pomoći iz Srbije nemamo. Živimo svi u strahu. Jedino me moja mačka Bela oraspoloži. Umiljata je i prede i često spava sa mnom.
Jedan dan dođe naš dobri otac Branko i kaže nam da na traktor utovarimo najvažnije stvari jer ćemo verovatno morati bežati za Bosnu. Moja majka poče da plače, a i meni udariše suze. Još nam reče dobri otac da ako on ne dođe na vreme da Bogdan vozi traktor. Naveče odosmo u našu crkvu. Nije bilo puno sveta. Dugo smo se molili i palili sveće. Te večeri nebo beše boje krvi šaljeći nam loše znake. Naš Garo zapevao je cele noći. Ujutru poče da prolazi narod sa autima i traktorima. Beže. Moja majka pusti kravu Šaravu, ovce i svinju. Oca nema pa Bogdan sede za traktor. Udariše nam suze, a majka poče jako da plače. I krenusmo žaleći za svojim zavičajem. Niko ne zna dali ćemo ga ikada videti više.
Negde kod Lapca napadoše nas avioni. Nekoliko poginu među njima i deca. A moja Bela skočila meni u krilo, prepala se. Oca Branka nema, sve mislimo on će doći sa vojskom. I tako nekako ta najtužnija srpska kolona posle rata kreće se Petrovačkom cestom. Namučenom i napaćenom srpskom narodu nema ko da pomogne. Nekima je i drago, a nemamo pomoći ni od majke Srbije. Ipak smo nekako došli do Beograda, a odatle za Surčin. Tu nas lepo primiše kod gazda Tome i njegove dobre žene Mare. Ostaćemo tu dugo.
Komšija Zoran nam javi da nam je otac poginuo u Kninu. Pogodio ga geler. Počesmo da plačemo dok majka pali sveću.
I tako poče naše izbeglištvo…
