Jedno svedočanstvo o SRPSKOJ majci i njenom sinu.

Avgusta 1914. počinju krvave borbe na Drini.

Taman što smo se smestili, kad odozdo dotrča jedan vojnik.

– Podnaredniče, evo te traži majka!
– Kakva majka, bre, jesi li ti sišao s uma?
– Jest, Slave mi, podnaredniče. Čula da je sve izginulo, pa došla da te nađe živog ili mrtvog.

Dve žene pojaviše se među vojnicima. Brzo su se pele uz brdo. Jest, tako mi Boga, moja majka. Eno je i strina.

– Kud ste pošle ovamo u borbu? – podviknem ja malo srdito.

Starica plače i u ruci nosi zavežljaj u crvenoj marami.

– Došla, sine, da vidim jesi li živ?! Nemam vas desetoricu, nego tebe jednoga, Slavo moja. Ne zameri majci! Nisam mogla više da izdržim. U selu pričaju da ste svi izginuli.
– Nismo, majko, još smo u životu. Ne gube se glave tako lako.
– A gde je moj Aleksandar, Ivane?
– Eno ga, strina, tu je na susednom topu.

I strina otrča da potraži Aleksandra, a moja majka savila se oko mene, pa nikud da makne.

– Hvala Bogu, sine, kad si mi u životu. Hoćete li skoro kućama?
– Mi tek počeli da ratujemo, majko.
– Kako tek počeli?! Davno ste otišli. Tek smo seno kosili, a sad je i list opao s grana.
– Grane će opet olistati, a mi vam se nećemo vratiti. Rat će dugo da traje, svi tako kažu.
– Kako ću te sačekati, sine! Duša me boli, mira nemam bez tebe. Tužna nam kuća bez tvoje snage.

Starica je samo grcala u suzama i iz zavežljaja počela da vadi ono što je donela. Ispekla jedno pile, spremila malo sira i kajmaka, savila čist peškir, dvoje čarape i u hartiji donela malo sapuna.

– Evo, neka ti se nađe.

Sunce je zalazilo za goru, a starica nije htela da napusti sina.

– Vreme je da se vratiš, majko…
– Nemoj me goniti, sine. Pusti da noć provedem s tobom. A sutra, čim zarudi zora, majka će te ostaviti.

Nisam imao kud. U šatoru, pozadi topa, namestio sam joj malo slame i tu je probdela noć. Nije ni okom trenula. Cele noći savijala se oko mene, milovala me i mazila, baš kao da sam dete. Šta ćeš, jedinac sam bio. Kad je polazila sutradan, eh, nikad mi nije bilo teže u životu.

I zamakla je sa strinom zajedno, izgubile su se dole u onoj vrzini. Nisam je video nikada više.

Devetsto petnaeste umrla je od tifusa. Šta ćeš, Božja volja!