Jedan herojski čin vožda od Srbije

Rođen u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku, Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata kao pripadnik habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom.

Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janičari, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci, ustaničke snage su zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora.

Evo jedne zanimljive priče o poštenju i pravdoljublju vožda Karađorđa:

“Čekaj, mi se borimo protiv turskog zuluma, a tvoj brat je udario na obraz moje kćeri!”

Požalila se jedna seljanka Đorđu.

I Karađorđe uzme konopac i baci Dukiću (posilnom) da ovaj prebaci preko konopac.

Ovaj uzme konopac i namerno promaši da bi Karađorđa prošla ljutnja, da ne bi ubio brata.

Namerno promaši i drugi put.

U tom Karađorđe uzme kuburu, a bio je najbolji strelac Prvog srpskog ustanka… Dukić je tada video da nema više šale, prebacio je konopac i tako obesi brata Marinka .

Nakon toga, Karađorđe je došao i pitao majku:

Šta bi ti učinila čoveku koji je to i to uradio (silovanje) …?

Ona je rekla da je za tako nešto vešanje.

Tad joj reče da pogleda kroz prozor. U tom trenutku je videla obešenog Marinka.

 Ali zna se da je Karađorđe surovostima prilazio samo kad je morao, da zaštiti to malo pravde koje je ostalo.”