Srbija
Istorija koju ne učimo: Albanci čuvali srpske manastire!
Po srednjovekovnoj tradiciji, crkva, koja „nema ognja ni mača“, dakle nema čime da se brani, dobijala je sela iz kojih su birani čuvari koji su se starali o njenoj bezbednosti. U novovekovnoj istoriji, karakteristična je pojava čuvara manastira, odnosno manastirskih vojvoda.
Zanimljivo je da su ovu ulogu u Metohiji i kosovskoj Drenici obavljali Albanci islamske veroispovesti!
U nemirnim i bezvlasnim godinama, posebno posle 1878. godine srpske svetinje su bile izložene stradanjima i pljački. Iz okoline, pogotovo noću, pretila je stalna opasnost.
Kao neku vrstu počasnog predvodnika, albanska sela i plemena u Metohiji i Drenici birala su vojvodu, kog bi potom predstavili igumanu manastira. Ako bi ga i on prihvatio, izbor bi obično potvrđivale i turske vlasti.
Izbor za manastirskog vojvodu značio je za lokalne Albance odavanje velike počasti. Neki od njih su dobijali i plate. Međutim, finansijska dobit nije bila od presudne važnosti.
Manastir je plaćao jednog čoveka, da bi ga zauzvrat štitilo čitavo bratstvo. U obavljanju dužnosti vojvode, lokalni prvak je bio u svakodnevnoj životnoj opasnosti.
Kao čuvari manastira, njegovog bratstva i ekonomije, oni su živeli u manastirskim konacima, ne privređujući u svojim domaćinstvima.
Manastirski vojvoda, zaštitnik Dečana, bio je tokom poslednje četvrtine XIX veka Salih Rusta, sa bratstvom Gaši. On je u više navrata organizovao odsudnu odbranu pravoslavne svetinje od pljačkaških bandi Malisora. Manastir je čuvao bez ikakve materijalne nadoknade.
Njegova porodica je zbog toga bila na udaru okupatorskih režima u oba svetska rata. Zabeležene su njegove reči:
“Čuvali smo manastir jer je naš predak dao besu (časnu reč) da će on i njegovi potomci štititi ovo sveto mesto, a data reč kod nas se mora poštovati.”
Salih Rusta je sa ponosom isticao medalje kojima je zbog ovih zasluga odlikovan u Kraljevini Jugoslaviji.
