Srbija

Ispovest generala Vladimira Lazarevića: NATO je 1999. vapio i tražio primirje

Tanjug

Ponosan sam na jedinu komandu koju moji saborci nisu izvršili na Košarama. Teroristi su direktno komunicirali s generalom Veslijem Klarkom

“Zaista mi je uvek čast, a i privilegija da govorim o, kako ih zovem, junacima Drugog Kosovskog boja 610 godina kasnije. O herojima naše vojske i policije, o junacima Treće armije Niškog korpusa, a posebno o ljudima legendarnog Prištinskog korpusa, o onima koji su žrtvovali i živote za odbranu otadžbine od terorističke oružane pobune i NATO agresije. Navršava se četvrt veka od zločinačke NATO agresije na našu zemlju, što je posebna prilika kada treba da govorimo, kada ne smemo da ćutimo”, ovim rečina dočekao nas je u Domu vojske u Nišu general Vladimir Lazarević, slavni komandant još slavnijeg korpusa naše vojske.

U prostorijama Udruženja generala i admirala Vojske Srbije, uoči velikog Memorijala i prvi put govorio je o detaljima iz velikih bojeva njegovih jedinica na Kosmetu.

“Pre 25 godina tzv. demokratski Zapad s NATO-om izvršio je zločinačku agresiju na našu zemlju, agresiju bez presedana u istoriji ratovanja, u jednom od najasimetričnijih ratova u ljudskoj istoriji. Ta zločinačka agresija je imala monstruozne ciljeve. Planirali su da za 96 sati slome kičmu odbrane Vojske Jugoslavije, posebno u zoni niške Treće armije i da tom prilikom ubiju više od 20.000 pripadnika Prištinskog korpusa, da parališu privredni i društveni život, te primoraju našu zemlju na kapitulaciju i okupaciju, praktično da ponize i poraze srpski narod. Deklarisani, saopšteni, njihovi politički ciljevi su bili sledeći: vratiti Srbiju u kameno doba, primorati je da kleči i moli, a glavnokomandujući komandant NATO snaga general Klark je 25. 3. 1999, drugog dana agresije, izdao genocidnu naredbu: razori, uništi, degradiraj”, kaže general Lazarević.

Zatim ističe da je NATO, radi postizanja tih ciljeva, angažovao snage s dva kontinenta – ne samo svojih 19 država nego i šest satelita iz našeg okruženja. Vodio je protiv Srbije sve vrste ratova: propagandno-psihološki, specijalni, ekonomski, elektronski, neokortikalni rat protiv psihe naroda i boraca, ali i nuklearni i hemijski rat niskog intenziteta. Vodio je, kako je govorio Dobrica Ćosić u to vreme, mali treći svetski rat protiv naše zemlje.

“Kako preživeti te strahote kad je odnos snaga 600 prema 1 u korist agresora, ili beskonačno prema jedan, po rečima brojnih analitičara i ozbiljnih vojnika? Toj svetskoj, genocidnoj sili srpski narod je suprotstavio inferiornu vojnu silu, ali i tajno oružje – neporecivi patriotizam, nesalomivi borbeni moral, antologijski heroizam, vrhunsku osposobljenost, efikasno komandovanje, taktiku upotreba vojske…”, ističe Lazarević, ali i dodaje da je ključna bila čvrsta povezanost vojske odbrambenih snaga s narodom i crkvom, kao to što je humanost bila iznad vojničke efikasnosti.

“Dakle, bitno nam je bilo da se sačuvaju životi civila i Albanaca i Srba i svih drugih pa i na štetu efikasnosti vojske”, pojašnjava general.

Budući da je nakon rata video dokumenta iz Pentagona u kojima se analizirao srpski otpor, kaže da je NATO to tumačio kroz taktiku 4M – maskiranje, manevar, mobilnost, moral. Godinu dana kasnije NATO stručnjaci su dorađivali svoje analize, pa su ocenili da je ta taktika sadržana u 3 O i 1 A: orijentacija, organizacija, osmatranje, akcija.

“Priznali su da im je bilo potrebno nekoliko sati da osmotre, detektuju i unište neki cilj na našoj teritoriji. A nama koji nismo imali satelite, nismo imali ‘avakse’, nismo imali niti tu mrežu jer je bio totalni rat – trebalo je trostruko manje vremena za istu operaciju. To je bila igra mačke i miša: namerno se eksponiramo, pokažemo jedinicu i dok oni upotrebe raketne sisteme ili avijaciju, nalete na makete, simulatore, lažne ciljeve. Uništavajući ih hvalili su se da su komandu Prištinskog korpusa (kako je sam Bil Klinton rekao) zbrisali s lica zemlje krajem aprila”, opisuje general Lazarević.

Dodaje da je vojsku sačuvao, pre svega, sistem komandovanja koji je podrazumevao jedinstvenu komandu “Za mnom”, i da su to borci znali.

“Znali su da je i komandant Treće armije, kome nije bilo mesto na KiM, sve vreme bio na komandnom mestu Prištinskog korpusa sa svojim borcima. A tamo gde su komandanti, vojnike ne treba ubeđivati. Bitan je lični primer! Uvek, i danas 25 godina kasnije, taj sistem komandovanja: od čoveka, sa čovekom, za čoveka i osnovna komanda ‘Za mnom’. To komandovanje zasnovano na ličnom autoritetu i ličnom primeru je uticalo da su naši saborci od samog početka rata i iz svojih rovova slali antologijske poruke za pamćenje za udžbenike poput: Mi ne odlučujemo da li ćemo braniti zemlju u zavisnosti od sile koja nas napada već od svetinje koju treba da odbranimo; Nama otadžbina komanduje, granicu ćemo odbraniti po svaku cenu; Nema nazad, iza je Srbija. Za ovu zemlju Srbiju vredi ginuti!; I mrtva ću braniti Srbiju, reči su Slađane Žikić Karađorđević, majke šestoro dece, dobrovoljca u 125. brigadi”, ističe Lazarević.

Sve ove reči izrečene su iz rova.

Naređenje koje nije izvršeno

A kako je moguće da čitav korpus od 80.000 ljudi sam sebe izbriše iz spiska živih i da odluči bez ikakvih naredbi da brani zemlju do poslednjeg i da dobrovoljno prođe epopeju?

“Direktiva iz Štaba vrhovne komande, zapovest komandanta Treće armije generala Pavkovića i moja zapovest za odbranu drugačije su definisali angažovanje naših snaga. Zapovest je glasila – uzastopnom odbranom od same državne granice, nanositi agresoru što veće gubitke, sprečavati dublje prodore u rejone odbrane i zonu odbrane, zaustaviti ga na određenoj liniji planina uz pregrupisavanje snaga na operativnom i strategijskom nivou, izvršiti protivudar, proterati agresora nazad u Albaniju. Dakle, ne po svaku cenu, ne životima svih nas na samoj granici”, ističe Lazarević.

“Kada su 9. aprila izvestili da je počela kopnena agresija, u ranim jutarnjim satima da na karaule Morina i Košare navire na hiljade terorista, stranih plaćenika, crnaca, albanskih oružanih snaga uz neviđeni raketni udar, vazdušne udare, izveštaj koji sam dobio sa tog isturenog komandnog mesta na pravcu Košare glasio je da je nastupio neviđen ratni sukob, da je to Vijetnam u malom, da je pakao, a da se vode borbe na domet ručnih bombi i da pojedini položaji prelaze iz ruke u ruku. Na kraju izveštaja tada potpukovnika Gorana Jeftovića je stajalo: Moral je na visini – granicu ćemo odbraniti po svaku cenu”, seća se proslavljeni ratnik.

Prvi izveštaj je potpisao potpukovnik Jevtović Goran, operativac na isturenom komandnom mestu komande korpusa negde na pravcu Košara.

“Pazite, razmišljam da nisam tako naredio… i to je jedina komanda koju moji saborci nisu izvršili, ali bio sam srećan zbog toga i bio sam ponosan na njih. Moj odgovor, kad smo uspostavili vezu, bio je: Kako ste? Držite se! Šaljem vam pomoć. Poimenično. Na kraju upozoravam: Izdržite, vi branite čast otadžbine. Dolazimo!”, kaže Lazarević i dodaje da komandant armije i on umalo glave nisu izgubili na tom pravcu.

“Vest o našem dolasku se širila u sve jedinice korpusa i to je bila naša zakletva otadžbini. Tako su se ispisivale nove stranice naše istorije, a te stranice glase praktično: Heroizam i čovečnost srpskih vojnika na Kosmetu”, seća se general.

“Sami smo doneli odluku da branimo Svetu srpsku zemlju Lazarevu i našu, a 606 Obilića Prištinskog korpusa je dalo živote u toj odbrani i belezi njihovog junaštva su rasuti širom Kosmeta. Iz tih belega i danas niču crveni, kosovski božuri. Naši gubici su nenadoknadivi, za nas katastrofalni, ali s vojnog aspekta, oni su minimalni. Umesto da ubiju, kako su planirali, 22.000 vojnika, NATO je za sve vreme rata ubio 191 vojnika. Zato je taj podvig kosovskih junaka iz Prištinskog korpusa grandiozniji”, ponosno ističe Lazarević.

Bilo je tokom agresije mnogo vesti iz centrale NATO-a o uništenoj tehnici srpske vojske. Već u aprilu javljali su da su uništili 100 tenkova, da su uništili komandu…

Maršal Sergejev i general Šort

“Godine 2000. maršal Ruske Federacije ministar odbrane Sergejev dodelio je nekoliko ordena RF nama, učesnicima na Kosmetu. Rekao mi je tom prilikom – generale, ovo je orden RF u znak priznanja što ste sačuvali vojsku i čitav vaš korpus jer kada su NATO planeri videli šta ste izmestili s KiM, padali su u nesvest. I zaista, ima hiljadu dokumenata koji potvrđuju koliko su iznenađeni što smo pretekli golgotu”, nastavlja Lazarević.

“Taj deo priče zatvoriću izjavom glavnokomandujućeg NATO avijacije generala Šorta, koji je godinu dana kasnije, na dan agresije, izjavio: Srpskoj vojsci na Kosovu nismo mogli da učinimo ništa, pa smo gađali civilne ciljeve. I nisu mogli. Tehniku su nam uništili manje od dva odsto. Agresora smo obmanjivali i drvenom građom, limom, plastikom, pravili smo makete od zemlje, ali smo imali 3.000 simulatora, reflektora proizvodnje ‘Mile Dragić’ iz Zrenjanina i u zavisnosti od toga kako postavite te elemente, oni simuliraju raketni sistem ili tenk. Oni su pogodili 2.500 maketa… Ubiše te PVC makete. Sve su ‘pogađali’.”

“To da jedna krajnje inferiorna vojna sila izbegne zamke svih satelita, izviđačkih aviona, ‘avaksa’, bespilotnih letelica, lokatora, pete kolone šiptarske terorističke, oružane pobune, da sačuva tehniku, da sačuva živu silu zemlje, da sačuva mladost Srbije i SRJ –zato se zove epopeja”, ističe general, te kaže da će istina o Drugom Kosovskom boju ostaće zanavek, ostaće za legendu, ostaće za knjige, za buduća pokolenja da bi se to večno pamtilo.

Blaženopočivši patrijarh Pavle je često govorio: “Sve će proći, ali duša, obraz i dobra dela ostaju zanavek”, a naša vojska na KiM u odbrani otadžbine imala je dušu, sačuvala obraz, učinila dobra dela. Sačuvana je sloboda zemlje Srbije, tadašnje Jugoslavije, teritorijalni integritet na Lazarevoj zemlji, na Kosmetu, sačuvana je živa sila i ratna tehnika, sačuvan je srpski narod od pogroma, sačuvane su naše svetinje na KiM.

“Mera” srpskog vojnika

“Kada govorim o tome da je naša vojska sačuvala obraz i da je imala dušu, hoću konkretnije da objasnim da je vojska u takvom monstruoznom ratu primenjivala međunarodno humanitarno pravo iznad svih konvencija i pravila o ratovanju”, pojašnjava Lazarević.

Zatim kaže da je usred rata komandant 37. brigade general Ljubiša Diković, u srcu terorizma Drenici, Srbici, Glogovcu, gde je NATO uništio elektrodistributivni sistem, mreže, gde nema struje, gde narod nema hleba, naredio da vojne pekare snabdevaju desetine hiljada civila Albanaca.

“U jednom trenutku Diković mi kaže da nema više brašna i onda tražim od predsednika Pokrajinskog izvršnog veća, gospodina Anđelkovića, u pisanoj formi, da izvršna vlast pokrajine preduzme mere da se zbrine to stanovništvo, da im se pruži pomoć jer nemamo više materijalne rezerve.”

Nekadašnji komandant slavnog korpusa otkriva i kakve su realne mogućnosti Prištinskog korpusa bile 1999. godine.

“U svim vojskama sveta procenjuju se borbene mogućnosti, šta može vojska da uradi s određenim kompletom borbene opreme i ubojnih sredstava. Prištinski korpus je za prvih 20 dana rata imao pet borbenih kompleta municije kojima je mogao da uništi sve teroriste na Kosmetu, a njih je u sedam operativnih zona (kako oni to zovu) bilo od 20.000 do 25.000 i u prostornoj komponenti, po selima, još 80.000–100.000. Znači, od 120.000 do 130.000 terorista organizovanih, naoružanih, opremljenih. Da je sve to upotrebljeno u prvih 20 dana rata, zaista ne bi ostao kamen na kamenu. A korpus je upotrebio manje od 0,37 odsto borbenih kompleta. Uspeo je da parališe oružanu pobunu, da spreči spajanje sa snagama koje dolaze iz Albanije i Makedonije i da izvrši zadatak.”

Zabluda Veslija Klarka

Vojnu operaciju na Kosmetu Lazarević prevashodno ocenjuje kao odbrambenu:

“Naš korpus sa 18 do 20 brigada iz čitave vojske izvodio je odbrambenu operaciju na svakom pedlju KiM, a to je 12,3 odsto teritorije Srbije. Operacijama je komandovala komanda korpusa, dok je korpus izvodio dve odvojene operacije: jednu u prvom pojasu odbrane – zaštita državne granice, to je 251 km državne granice prema Albaniji i Makedoniji. Cilj te operacije je da se spreče dublji prodori. U našoj, mojoj zapovesti i zapovesti komandanta armije iz Generalštaba stoji da se sukcesivno brane položaji, međutim mi smo sami rekli NE i branili smo svaku stopu i tu su bile praktično i glavne snage.”

“Za 78 dana samo u dva navrata, na Paštriku, po nekih nekoliko stotina metara agresor je uspeo da uđe i ostao tu na ledini mrtav do kraja rata. Druga operacija, na preostalom delu KiM, bila je protivteroristička jer je tu bilo od 120.000 do 130.000, a u Albaniji i Makedoniji još 20.000–30.000 terorista napadaju zajedno sa albanskim oružanim snagama i sa američkim snagama, instruktorima pre svega, plaćenicima, sa 1.500 mudžahedina”, pojašnjava Lazarević.

“Veoma je značajno da smo tu operaciju protiv terorista počeli korpusom dva dana pre rata čim je OEBS napustio KiM. Imali smo spremnu operaciju da na prostoru malog Kosova ili Laba, Drenici, Mališevu, napadnemo glavne terorističke snage. Rat još nije počeo, mi smo sami odlučili, razbili te bande i stvorili uslove da mogu jedinice da se dovode iz Centralne Srbije”, seća se general.

Ilustrujući značaj ove operacije, Lazarević se poziva na zabludu generala Veslija Klarka kada je glavnokomandujući NATO-a objašnjavao svojim saradnicima da ga čeka 100.000 savezničkih vojnika na KiM: “Niko ga nije dočekao a ni on nije uspeo da uđe. Planirao je vazdušne desante, a te desante trebalo je da zaštite terorističke snage koje nisu mogle da zaštite sebe.”

General dalje objašnjava da su naše snage teroristi napali 552 puta širom Kosmeta za 78 dana rata, dok je korpus odgovorio sa dvadesetak združenih bojeva, što u sadejstvu sa snagama MUP-a, što samostalno.

“Šta su združeni bojevi? To je nekoliko hiljada ljudi iz jedne, dve brigade. To su snage iz drugog pojasa odbrane koje su izvodile borbena dejstva, napadna, protivteroristička, protivdiverzantska, prepadna dejstva na jake terorističke snage. Nije to bilo jednostavno jer čim se pomerite iz svog zaklona, vidi vas iz vazduha agresor ili ga satelitskim telefonima ga obaveštavaju teroristi. Uverili smo se – direktno su komunicirali sa Klarkom”, objašnjava general.

Od bitaka ne zna koje da izdvoji. Čuvene su bile na Ćićevici, Drenici, Kosmaču, Bajgori, Jezerskim planinama kod Budakova…

“U prvih 10 do 12 dana razbili smo glavninu snaga. Toliko smo ih razbili da je Štab vrhovne komande odlučio da deo snaga dezangažujemo iz korpusa. Iznenadili smo agresora i njihovu petu kolonu. Njih više od 100.000 smo razbili, paralizovali, vezali, saterali u planine, oslobodili teritorije, komunikacije, sačuvali srpski narod, sačuvali albanske civile.”

Termopili na Paštriku

General Vladimir Lazarević podseća da je od 9. aprila 1999. počela i odbrana državne granice: “Imao sam prilike i u ratu da dam intervju novinaru ‘Vašington posta’, pa sam nešto saznao i od njega, dok sam u Hagu slušao svedoka tužilaštva tzv. načelnika generalštaba terorističke paravojske u ratu koji je potvrdio da je NATO pre rata isplanirao kopnenu operaciju proboja državne granice iz Albanije i da je taj plan krstio kodnom oznakom ‘Strela’.”

“Cilj je bio da preko najnepristupačnijeg terena na hiljade terorista probije državnu granicu, siđu u Metohiju, u pravcu Đakovice, Kline, Prištine, da raseku odbranu Prištinskog korpusa i kompromituju Metohiju, te da se spoje sa onih 120.000–130.000  i da bitku završe za nekoliko dana… Borba prsa u prsa trajala je od 9. aprila do 14. juna dok se jedinice sa tog pravca nisu povukle”, kaže general.

Procenjuje naš vojskovođa da su borbe na Košarama dugo trajale jer agresor nije mogao da izvrši dublji prodor. A u odbrani, na tom frontu, koji je sa 15-20 km narastao na 60 km, angažovane su bile herojska 125. motorizovana brigada, granične jedinice, 53. jedinica graničnog bataljona, deo 58. lake brigade, ali komanda korpusa istoga i narednog dana je tamo angažovala jedinice vojne policije iz 5. bataljona vojne policije, iz Prve armije, iz propusnog bataljona vojne policije, 63. padobranska brigada, 72. specijalna brigada, snage raketne podrške, za inženjerijska dejstva, na kraju je i Lazarević svoje komandno mesto isturio i angažovao na tom pravcu.

“Junaci svih tih jedinica uspeli su da spreče prodor do Dečana, u Metohiju. Poginulo je 108 naših vojnika na dubini od 60 km i širini 30 km. Naravno da su za nas to neprihvatljivi gubici, ali postignut je cilj – sprečeno je narušavanje državnog integriteta zemlje, sačuvana je državna granica”, dodaje Lazarević.

Što se Klintonu snilo

I kada je agresor krajem maja video da neće proći u pravcu Đakovice, gde su izgubili na hiljade svojih vojnika, 26. maja odlučili su da lansiraju Operaciju ‘Strela’ – proboj državne granice Srbije u rejonu Prizrena. Više nije Đakovica bila cilj nego Prizren, a dalje Suva Reka, Priština, ka Uroševcu, da pregaze KiM, da pregaze Srbiju.

“U toj operaciji je učestvovalo više hiljada terorista, stranih plaćenika, albanske vojske i Atlantska brigada iz SAD formirana u aprilu u Vašingtonu. Ona je bukvalno desetkovana”, govori general Lazarević, te dodaje: “U prvom mahu su uspeli da dođu 300 m u našu teritoriju i to je jedino što su uspeli. Vraćeni su i nisu niti pedalj zemlje uspeli da zauzmu za 25 dana koliko je to trajalo.”

“U prvom talasu je bilo 5.000–6.000 terorista. Tih 3-5 km branilo je 450 boraca iz 55. graničnog bataljona i herojske 549. motorizovane brigade. Čim smo videli koji je konkretan cilj napadača, preduzete su mere i na nivou korpusa, ali pre svega 549. brigade i pristiglo je još oko 550 boraca iz pozadinskih jedinica. Nismo smeli da izložimo druge velike snage na tim krševima, jer bismo ih sagoreli u dolasku. Ako za Košare kažemo da je tamo bio pakao, a jeste, na Paštriku je bio pakao nad svim paklovima. Ako je na Košarama bio Vijetnam u malom, onda je na Paštriku bio Vijetnam u velikom”, seća se general.

Kako kaže, u ovom pokušaju prodora agresor je upotrebio strategijsku avijaciju koja je delom letela iz baza u Engleskoj, a neki avioni direktno iz Amerike. Oni su vršili strategijsko bombardovanje nekoliko kvadratnih kilometara. Ako se zna da jedan avion nosi 50 tona ubojnih sredstava, nije bilo čudo što su tepih bombardovanja vrhove planine Paštrik i sva albanska sela u tom pravcu pretvorila u prah, pepeo i dim.

“Ti prizori su podsećali na fotografije s Meseca a one pečurke dima na atomske udare”, precizira general: “I posle prvih bombardovanja 30. maja, Klinton je bio uveren da su ubili 700 naših vojnika.”

“Sećam se kako su me iz medija centra u Prištini zvali uspaničeno: Generale, gledate li televiziju, kažu poginulo vam je 700 vojnika. Klinton drži konferenciju za novinare, a ja sam sa generalom Pavkovićem bio dan pre toga i video dejstva, pa znam da nije bilo gubitaka. Zatečen sam informacijom, veze su bile u prekidu, pa sam odlučio da krenem ka Prizrenu. Kada sam se video u ogledalu, shvatio sam da sam potpuno osedeo”, seća se general.

“Kada sam došao u komandu brigade, zatekla me je preteška situacija. Nosite informaciju da je 700 vojnika poginulo a iz komande brigade nemaju kontakt s jedinicom gore, razmišljate o najcrnjem scenariju.”

Lazarević kaže i da je ranije službovao u Prizrenu kao načelnik veze 1981–1984. godine, pa je znao objekte veze oko tog grada. Znao je da postoji civilni repetitor za prenos signala a i sam je imao uređaje, verovao je da borci gore na terenu imaju vezu, ali da ne mogu da dobace do komande.

“Uspeo sam da stupim u kontakt s jednim komandirom čete, kapetanom Dimitrijevićem, koji je bio ispod samog vrha Paštrika. Rekao mi je da su izgubljena dva vojnika, a ja sam shvatio da je front stabilan, da nema dubljeg prodora. Objasnio mi je da agresor pali baklje i obeležava dokle su prodrli, a onda NATO kreće po dubini. Tada sam naredio ono što čovek nikada ne treba da radi. Angažovao sam sve raketne sisteme da dođu u Prizren i pošto sam znao gde je neprijatelj jer je izvršio manevar, naši raketni sistemi su sve što su imali koncentrisali u tom pravcu 3-5 km. Kamen na kamenu nije ostao”, seća se, dodajući kako su Amerikanci helikopterima izvlačili svoje snage.

Odlučni odgovor Komande korpusa bio je najava preokreta. Taj pravac je potpuno zatvoren. Već 2. juna “Vašington post” je objavio da je “Strela” odbranom srpske vojske na KiM pretvorena u kašu. To je bio znak za agresore da se okanu svih suludih ideja. Posle tri ili četiri dana zatražili su da se UN uključi oko dogovora primirja.

“Rat je na tom pravcu trajao do 10. juna, 25 Obilića 549. brigade je dalo svoje živote na tom pravcu, 126 je ranjeno. Granica je sačuvana po principu – nema nazad, iza je Srbija”, kaže general.

Kasnije je upoznao starijeg vodnika Boševskog, starešinu koji je sa 10 vojnika branio neki koridor na Paštriku na 1.800 m. Izveštavao je komandanta brigade, pokojnog Delića, tražio da se malo povuku. Delić je odgovorio: “Nema nazad, iza je Srbija.” Onda je vodnik odgovorio: “Izginućemo svi, granicu ćemo odbraniti.”

“Slava herojima! Ovaj naš narod poštuje podvige junaka iz Treće armije korpusa. Mnogi naši borci s Kosmeta, ali i koji nisu bili na Kosmetu, poistovećuju se s tom našom vojskom. Na slavu predaka, u čast savremenika i potomaka i to ne sme da se zaboravi”, zaključuje legendarni general Vladimir Lazarević.

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad