“Evo Turci, neka znadete, Pecije niste ubili, još je živ”.

Petar je bio bistro dete, koje je bez formalnog obrazovanja sam sebe naučio da čita i piše. Uz maternji srpski, odlično je govorio i turski jezik. Rastao je uz gusle i narodnu epsku poeziju, što ga je nagnalo da se u 22. godini odmetne u hajduke, ode u planinu i od tada počinje njegova aktivna borba protiv turskog okupatora i osmanske države.

U jesen 1858. zajedno sa hajdučkim harambašom Petrom Garačom iz Strigove kod Kozarske Dubice, podiže značajnu bunu u Knešpolju i širem reonu Potkozarja. Tada gradi i veliki šanac kod Kostajnice poznat kao ”Pecijin šanac“ gde se odigrala žestoka bitka između Turaka i srpskih ustanika koji su se ubrzo pridružili hajducima. Slabo naoružanim ustanicima niko nije pritekao u pomoć pa su nakon duge i teške borbe bili prinuđeni da pređu reku Unu i predaju se austrijskim stražama. Ova buna je u narodu ostala poznata kao Kostajnička ili Pecijina buna.

Turci su nedugo zatim uspeli da uhvate Peciju i odvedu u Carigrad, gde je bio osuđen na smrt. Po presudi, trebalo je da bude javno pogubljen u svom rodnom kraju, kako bi nemirnim Srbima to bila jasna opomena za ono šta ih čeka ukoliko se opet dignu na ustanak. Međutim, na putu iz Carigrada u rodni kraj, Pecija uz pomoć nekih Šumadinaca uspeva da pobegne i odlazi u Kragujevac gde dobija posao u srpskoj državnoj topolivnici.

Sve do 1875. godine i novog ustanka u Bosanskoj Krajini koji je poznatiji pod imenom “Nevesinjska puška”, Pecija ostaje u Kragujevcu. Čim je čuo za ustanak 1875. odlazi u rodni kraj gde se pridružuje ustanicima i već 28. avgusta vodi ustanike u bici kod sela Gašnice kod Gradiške gde razbija Turke. Međutim, nedugo za tim, zbog izdaje izvesnog Ilije Čolanovića, Turci uzvraćaju iznenadnim napadom i nakon dugog i žestokog boja teraju većinu ustanika preko reke Save dok Pecija sa oko pedesetak najtvrdokornijih ustanika ostaje da se bori na samoj obali Save.

Svi su skoro izginuli. U poslednjem trenutku samo Pecija i dva ustanika ostadoše živi. Tada on u svom maniru sav izranjavljen izadje na čistinu i povika na Turke:

“Evo Turci, neka znadete, Pecije niste ubili, još je živ”. Čim je ovo izgovorio Turci otvoriše vatru na njega i ubiše ga. Bilo je to 1875. godine nedaleko od Stare Gradiške.