Srbija
Deset stvari koje trebate znati o Kumanovskoj bici
23. oktobra 1912. počela je Kumanovska bitka. Ovih deset stvari treba znati o njoj
- Kumanovska bitka, sa oko 200.000 učesnika, je najznačajnija bitka koju je srpska vojska vodila 1912. godine, u kojoj je počelo konačno oslobađanje Balkana od Osmanlija.
- Iako mi, sa pravom, veći značaj dajemo događajima iz Prvog svetskog rata, treba znati da su uspesi srpske vojske u njemu dobrim delom bili upravo usled iskustva stečenog 1912. godine u Prvom balkanskom ratu, i godinu dana kasnije u Drugom. Koliko je bila važna ta Kumanovska bitka, svedoči i sledeće. Mi, sadašnji, ovdašnji, nemamo ništa sa čime bismo mogli da uporedimo onaj čuveni Kosovski boj, zar ne? Prosto, ta borba je bila toliko velika i uzvišena, a patnja posle potonjeg turskog porobljavanja Srbije tolika, da je… neuporedivo sa bilo čime? Ipak, naše pradede su uspele ne da nađu, nego da stvore poređenje. Kumanovska bitka je bila toliko vekova čekana, a toliko velika, da su od tog čuvenog oktobra 1912, pa narednih nekoliko decenija (dok nije počela nova era, surove indoktrinacije i planiranog zaborava), taj događaj obeležavale tri reči. Poruka i Osmanlijama, ali i novim naraštajima: “Za Kosovo – Kumanovo”. Da, toliko je bila velika ta bitka.
- Prvi balkanski rat naziv je za zajednički napor Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske u 1912. i početkom 1913. da sa Balkana proteraju Turke. Kada je to, uz nekoliko velikih bitaka, obavljeno – Bugari su nas, kao dotadašnji saveznici, napali 1913. na Bregalnici jer im se nije svidela podela makedonske teritorije. Mi ćemo se držati oktobra 1912, jer Kumanovska bitka pripada Prvom balkanskom ratu. Trajala je dva dana i prvi je veliki sukob u kome je srpska vojska učestvovala u 20. veku.
- Da bi se shvatila veličina, a pre svega značaj ove bitke, treba znati da je viševekovno ropstvo pobeđeno jer je postojala viševekovna nada da je pobeda, ma koliko delovala nemoguće, moguća. Generacije su se mučile, ali i spremale, pa spremale one generacije koje dolaze, odgajale ih samo sa jednom mišlju “Jednom ćemo i mi, i naša porobljena braća biti slobodni”. Tako vaspitavani, počeli su da se oslobađaju. Prvi srpski ustanak, pa Drugi, pa prvi obrisi samostalnosti, pa kneževina, pa Kraljevina… Ali, mnogi su i dalje bili roblje. Njima u pomoć stigle su te 1912. još novije, slobode sve željnije generacije. Zato je, kada se krenulo u konačno oslobađanje Balkana, prvog dana mobilizacije u Kraljevini Srbiji na zbornim mestima bilo skoro 98% pozvanih. A trećeg, poslednjeg dana? Maltene za trećinu više nego što je država isprva pozvala ljudi. Možete li onda zamisliti silinu tog prvog sudara želje za slobodom i onih koji su je uskraćivali? Taj prvi sudar, e – to je Kumanovska bitka!
. - Vranje je od 1878/9 otprilike bilo naša najjužnija svima znana tačka. Granica je odatle, dijagonalno po mapi, išla na severozapad. Zahvaljujući oslobođenju (takođe ostvarenom u ratu sa Turcima 20-ak godina pre kraja 19. veka) srpski su, iznad Vranja, bili Leskovac, pa gotovo u liniji s leva na desno Prokuplje, Niš i Pirot. Bila je to teritorija poput jednog “trougla sa špicem na dole”. Ali, uopšte nije obuhvatala sve nekadašnje srpske zemlje, niti sav narod. Osmanlije su levo, u pograničnim područjima, držale Gnjilane, Prištinu, Mitrovicu, Novi Pazar. Srbija je zato bila razdvojena od Crne Gore. Albanija nije postojala kao nezavisna država, njena sadašnja teritorija je bila deo Osmanskog carstva. Albanci (tada su oni bili nazivani i Arnautima) učestvovali su u turskim jedinicama, istina uz neku vrstu povlaštenog položaja u odnosu na ostale Osmanlije, bar kada se radi o služenju vojnog roka.
- U oktobru 1912. naša vojska je u tri pravca krenula da oslobađa ono što se vekovima zvalo Stara Srbija. Jedna armija, glavna, Prva, krenula je pravo na jug od Vranja – ka Kumanovu. Jedna se spuštala desno od nje i krenula da oslobađa Kosovo, a druga levo od nje, u sadejstvu sa Bugarima. Cilj je bio da se, posle brzog prodora kroz dotadašnje pogranične oblasti, u blizini Kumanova sve tri srpske armije spoje, pa da potom zajedno udare na glavne turske snage.
. - Međutim, Turci uopšte nisu hteli da čekaju tu bitku tamo gde su je Srbi očekivali. Srbi su bili uvereni da će do nje doći 50-ak kilometara južno od Kumanova, u predelu poznatom kao Ovče polje, koje je svojom konfiguracijom bilo maltene idealno za bitku tih razmera. Ali… Iskoristivši baš loša izviđanja srpske vojske i ogromnu maglu, Turci su se primakli Kumanovu i – tu iznenadili tek prvopristiglu, Prvu armiju.
. - Tu, kod Kumanova, Turci su imali po njih gotovo idealno rasporođene srpske snage. Treba znati da je, naročito u sukobima velikih razmera, za jednu vojsku je važno da ne bude okružena, pa se zato često nastupa u “liniji”, koja iza sebe ima još jednu takvu, kao rezervu. Kada se ide u takvoj formaciji, zahvata se široko prostranstvo, a nijedan segment armije ne može lako da bude “obuhvaćen”. Ako se i dogodi napad na samo krilo, rezerva se pomeri napred i pomogne. Međutim, Srbi su u kobnoj noći 23. oktobra po novom kalendaru, greškom zanoćili sa potpuno isturenim svojim levim krilom, a i desno je malo “štrčalo” u odnosu na sredinu. Turci su se na to srpsko levo krilo obrušili glavninom svojih snaga. Kao kada posmatrate rad brisača na kolima: bili su u prilici da “počiste” jedno krilo, pa sredinu, a onda i drugo krilo – pre nego što Srbima uopšte stignu preostale dve armije.
- Neverovatne napore izdržalo je i neverovatne podvige napravilo je napadnuto srpsko krilo, naročito njegovi istaknuti delovi na kamenjaru Srtevica. Slično je bilo i na onom drugom krilu, samo sa nešto manje žestine. Sutradan se srpska komanda pribrala, pa je Osmanlijama, uz velike gubitke ali i velike napore svih snaga, uključujući i centra koji je zauzeo najuzivešeniji, položaj Zebrnjak, nanet poraz od kog se do kraja Balkanskog rata Turci nisu oporavili na tom delu fronta. Tu, na Zebrnjaku, podignut je velelepan spomenik, skoro 50 metara visok. Bugari su ga skoro celog uništili početkom Drugog svetskog rata. Valjda, da bismo mi, sadašnji, sve to zaboravili.
. - U Kumanovskoj bitki učestvovalo je na hiljade naših predaka. I znanih i neznanih. Bili su tu i čuveni naučinik Milutin Milanković, i potonji kralj Aleksandar, i osnivač srpskog Olimpijskog komiteta Svetomir Đukić, i mnogi drugi, poput slavnog Gvozdenog puka.
Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Prijavi se
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare