U neverovatnom rastu Srbije za vreme kralja Milutina (1282-1321), ona je postala glavna opasnost Romejskom carstvu koje je takođe imalo uzlet pod carevima Mihajlom VIII Paleologom (1259-1282) i njegovim sinom Andronikom II Paleologom (1282-1328), posebno nakon oslobođenja Carigrada iz krstaškog latinskog ropstva 1261. godine.
Romeji su pokušavali na sve načine da zaustave Milutinova proširenja na jugu, te nisu prezali od vojnih akcija, iznajmljivanja stranih najamnika pa čak i slanja maloletne romejske princeze u Srbiju.
Najpre je sam Mihajlo VIII podigao veliku najamničku vojsku kojom je planirao da suzbije Milutina. Međutim na početku tog pohoda 11. decembra 1282. godine nedaleko od Rodosta, car Mihajlo umire, a komandu nad vojskom preuzima njegov sin i naslednik Andronik II. On bez obzira na očevu smrt nastavlja pohod, ali ga nije sam poveo, već je na Srbiju poslao najamljene Tatare (ili Mongole) u pljačkaški, a ne u osvajački pohod. Tatari su bili plaćeni zlatom i obećana im je pljačka Srbije.
Tatari su u to vreme vladali Rusijom i njihovi najamnici su predstavljali ozbiljnu vojnu snagu, te se Milutin inicijalno povlačio pred njima. Tatarski pljačkaški odredi su prodrli čak do Lipljana i Prizrena.
Međutim, tatarsko napredovanje je zaustavio nabujali Beli Drim u kome se deo vojske predvođen Tartarom Črnoglavom podavio, pokušavajući da ga prepliva na konjima, dok je sam vođa uspeo da ga pređe, ali je ubijen u sukobu sa srpskim odredima. Srpska vojska ih je do nogu potukla, a glavu njihovog vođe poslali su kralju Milutinu u njegov dvor u Nerodimlju na Kosovu.
Posle toga su se svi ostali pljačkaški odredi povukli nazad na teritoriju Romejskog carstva koje je imalo dosta problema da ih otera nazad preko Crnog mora.
Na slici vidite “Milutinovu pobedu nad Tatarima“, litografija Anastasa Jovanovića iz 1852. godine.
