Crnorukci su pucali i na Aleksandra Karađorđevića

Regent Aleksandar Karađorđević smešten je u pozadini fronta u Vladovu. Gotovo svakog dana odlazi u obilazak prve ratne linije. Tako je bilo i 11. septembra, po novom kalendaru. Oko četiri sata posle podne, na povratku u Vladovo, bio je u automobilu sa pukovnikom Pavlom Jurišićem Šturmom. U obezbeđenju regenta bili su francuski „specijalci“. Šofer je, takođe, bio Francuz. Na dva kilometra ispred mesta Ostrovo, između jezera i železničke pruge, začula su se, jedan za drugim, dva puščana pucnja. Automobil se zaustavlja i pratioci konstatuju da je jedan metak okrznuo karoseriju, osmatraju okolinu, ali zbog neravnog terena ništa ne otkrivaju.

Neko odlučuje da se ovaj događaj drži u tajnosti. Ali, to nije važilo i za Francuze. Brzo se raščulo o pucnjavi na budućeg suverena Jugoslavije. Potom se nižu mnoge neobjašnjive i nelogične odluke. Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović prve informacije dobija tek krajem septembra, a u prvoj polovini oktobra dolazi sa Krfa u Solun, ne bi li otvorio istragu. A tek mesec dana kasnije, 20. novembra telegrafiše Vladi da je potrebno, zbog istrage, da u Solun dođe Nikola Pašić ili ministar Marinković.

Intrigiralo se na sve strane. Pričalo se, od uva do uva, kako Apis, pukovnik Vladimir Tucović i major Vulović drže pod kontrolom grupu dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine i da su oni pripremani za specijalne, terorističke akcije. Od dobrovoljaca, najčešće su pominjani Mustafa Golubić, Boško Arežina i Nezir Hadžinalić. U izveštajima koji su dostavljani Pašiću i Aleksandru tvrdilo se da se Hadžinalić, učitelj po zanimanju, sprema za atentat na predsednika Vlade, da će na regenta pucati Boško Arežina… Niko od njih nije pokušao atentat, ali je Arežina pod nerasvetljenim okolnostima ubijen u Solunu 1. maja 1916. godine.

Sukob koji je godinama tinjao između Apisa i njegovih drugova iz „Crne ruke“ i Aleksandra doživeće kulminaciju na Krfu, odnosno u Solunu 1916. godine. Aleksandar se nije usuđivao da sam krene na Apisa.

Naređenje za hapšenje crnorukaca izdao je general Petar Bojović 14. decembra 1916. godine, na zahtev ministra vojnog Božidara Terzića, a ovaj na osnovu akta ministra unutrašnjih poslova Ljube Jovanovića Patka. U tom aktu je pisalo da je krug oficira oko Apisa odlučio da se nasilnim putem obore sadašnja vladavina i pravni red sa dinastijom Karađorđevića na čelu, pa da se umesto ustavne parlamentarne monarhije zavede režim u kome bi najvišu vlast u državi imalo od deset do petnaest odabranih ljudi…

Celokupna haotična atmosfera među srpskim političarima prenela se i na suđenje koje će u istoriji ostati zabeleženo kao Solunski proces. Prva optužnica, za krivično delo pobune u vojsci, podignuta je 20. marta 1917. godine. Upravo ono što je pisalo u aktu ministra unutrašnjih poslova. Ali, samo sedam dana kasnije, stiže druga optužnica; ovog puta Apis i drugovi se terete za atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, a kao neposredno okrivljen je jedan od najbližih Apisovih saradnika, Rade Malobabić.

Sudski proces je otpočeo 2. aprila, a presuda je izrečena 5. juna 1917. godine. Na smrt su osuđena sedmorica okrivljenih: pukovnici Dragutin Dimitrijević Apis, Milan Gr. Milovanović, Radoje Lazić, Vladimir Tucović, potpukovnik Velimir Vemić, majori Ljubomir Vulović i Rade Malobabić. Na vremenske kazne od 20 godina robije osuđeni su pukovnik Čedomir Popović, vicekonzul Bogdan Radenković, general u penziji Damjan Popović i Muhamed Mehmedbašić. Regent Aleksandar je Laziću, Milovanoviću, Popoviću i Mehmedbašiću zamenio smrtnu kaznu za dvadeset godina robije, a vicekonzulu Radenkoviću za deset godina.

Presude su donesene na osnovu tvrdnji glavnih svedoka Temeljka Veljanovića i Đorđa Konstantinovića, da su atentatori bili Rade Malobabić i Muhamed Mehmebašić. Na samom procesu njihovo svedočenje delovalo je neubedljivo i kontradiktorno, pa je na osnovu toga pala senka na ceo tok suđenja.

Trideset šest godina kasnije, 19. aprila 1953. godine, u dnevnim novinama je objavljena vest da je na predlog Istražnog odeljenja Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNRJ podnesen javnom tužiocu Srbije zahtev za obnovu Solunskog procesa. Na osnovu naređenja Aleksandra Rankovića, organi Istražnog odeljenja pronašli su dva glavna svedoka – Temeljka Veljanovića (sada Temelko Veljanovski) i Đorđa Konstatinovića (sada Georgi Konstantinovski). Nekadašnji svedoci na Solunskom procesu izjavili su da su 1917. godine u solunskom vojnom zatvoru bili pod pretnjom smrti primorani da lažno svedoče i da terete optužene Rada Malobabića, Muhameda Mehmedbašića i majora Ljubomira Vulovića.

Svi osuđeni, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, rehabilitovani su. Tako će i zvanično u našoj istoriografiji Solunski proces biti obeležen kao montirano političko suđenje uz zaključak da atentata nije ni bilo i da su pucnji kod Ostrave inscenirani.

Međutim, 2002. godine, preminuli istoričar dr Branislav Gligorijević u monografiji „Kralj Aleksandar Karađorđević“, izneće nekoliko novih dokumenata koji bacaju potpuno novo svetlo na događaje iz 1917. godine.

Riječ je, najpre, o pismu Branka Božovića, direktora Pijemonta i bliskog Apisovog saradnika, koje je on uputio Dušanu Popoviću, kada je suđenje već privedeno kraju. Ono glasi: „Kao što si na svaki način saznao, nažalost, atentat na prestolonaslednika nije uspeo, a na Pašića je blagovremeno bio osujećen, i tako ova dvojica ne odoše ovom prilikom kod Čune (Jovanovića). Naši su zbog toga pohapšeni i ko zna kako će proći, ali ja se nadam da ćemo docnije ipak uspeti da smrsimo konce, kako prestolonasledniku, tako i Pašiću.“

Gligorijević je uspeo da otkrije da su glavni svedoci Temeljko Veljanović i Đorđe Konstantinović bili poverioci Obaveštajnog odseka Treće armije, u neposrednoj službi majora Vulovića, glavnog Apisovog operativca. Tačno je da su oni lažno svedočili, optužujući Malobabića za pokušaj atentata, ali samo zato da bi prikrili svoje učešće u njemu. Postoji i pismena izjava ključnog čoveka, Temeljka Veljanovića, data pred svedocima 28. novembra 1920. godine, da su on i Đorđe Konstantinović „pucali na nekadašnjeg prestolonaslednika i sadašnjeg kralja Aleksandra kod Ostrova, kad je išao na front, da su zato bili u zatvoru, ali da su govorili protiv oficira, koji su po njihovoj svedodžbi i streljani u Solunu“. Ovaj dokaz se nalazi u arhivu SANU, pod brojem 14434/644.

Nažalost, naša istoriografija apsolutno ignoriše taj dokument. Atentata je izgleda bilo, a na istoričarima je da utvrde ko su bili atentatori.