O Kosovskoj bici iz 1389. godine pevane su pesme i pričane priče. Reč je o boju toliko utkanom u svest naroda da nema Srbina koji ne zna šta se tada dogodilo. Ipak, strateški, vojno i istorijski, bitka na Marici, koja se odigrala na današnji dan 1371. godine, iako mnogo manje poznata, bila je daleko značajnija za dalji tok srpske istorije.
Još se ne može sa sigurnošću utvrditi kako je došlo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371. godine.
Da se taj pohod nije spremao vidi se iz toga što je kralj Vukašin sa sinom Markom, juna meseca, došao sa vojskom pod Skadar želeći da izvrši napad na Nikolu Altomanovića. Ma koliko da je kratko trajao, taj pohod se nije mogao završiti pre kraja leta.
Da je ofanziva preduzeta sa naše strane vidi se jasno i po tom, što je bojište bilo van srpske granice. Najverovatnija će biti pretpostavka, da je despot Uglješa bio obavešten o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o nekoj veoma povoljnoj prilici za napad te je rešio da to iskoristi. Tako se može objasniti i nagli Vukašinov povratak kao i srpska ofanziva.
Izgleda da je Uglješa imao plan da napadne Turke u samom Jedrenu za vreme odsustva sultana Murata u Maloj Aziji. Srbi su zaista i prodrli do blizu Jedrena, u šumoviti kraj Črnomena (sada Čirmena), na Marici.
Ali tu ih 26. septembra 1371. godine snađe strahovit poraz. On je došao kao posledica jednog noćnog prepada, u kome su srpski vojnici potpuno izgubili glavu.
Srpski kaluđeri letopisci prikazuju to kao božiju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu; naročito ističu da se čak nisu mogla naći ni Vukašinova i Uglješina mrtva tela. Srpska pogibija bila je, doista strahovita, najbezglavija u celoj našoj prošlosti.
Narodno predanje kazuje, da su Vukašin i Uglješa, kao teško ranjeni, bili poubijani posle borbe od lakomih sluga ili namernika.
Priča tome da su se Srbi napili pre bitke je običan mit. To se nalazi u nekim turskim izvorima i cilj toga je da se islam prikaže kao savršeno moralna religija.
