Portal ODBRANA

Identitet

31. avgust 1941: LOZNICA – prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi

Aprilski rat 1941. doneo je vojni slom, okupaciju i rasparčavanje jugoslovenske teritorije. Loznica je pala 13. aprila. Slobodarski narod Jadra nije se dao pokoriti okupatoru niti je priznavao kapitulaciju vojnog vrha. Nekoliko dana nakon kapitulacije, 21. aprila u ataru sela Donji Dobrić kod Loznice četnici-komite, pružajući otpor, ubili nemačkog oficira, a dvojicu teško ranili. Bile su to prve okupatorske žrtve po potpisanoj kapitulaciji, koji deo vojske nije prihvatao. Za odmazdu, nemačka kaznena ekspedicija pretvorila je Dobrić u pepeo. Međutim, taj oganj razgoreo je i srca ljudi, raspaljujući u njima želju za slobodom i osvetom. Nije trbalo mnogo vremena ni podsticanja pa da narod ovog kraja masovno prihvati zastave otpora i svrsta se u redove pokreta otpora. Izvori su ostavili traga da je gotovo spontano u ovom kraju bio nikao širok krug ljudi koj isu verovali u ideju Vaskrsa Otadžbine. Pod vođstvom potpukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije Veselina Misite, starešine manastira Tronoša Georgija Bojića – Džidže i popa Vlade Zečevića, narod ovog kraja se pripremao za ustanak.

Raspadom i kapitulacijom jugoslovenske vojske potpukovnik Veselin Misita, u drugoj polovini juna 1941. godine je došao u štab pukovnika Dragoljuba Mihailovića, na Ravnu Goru, gde je boravio 15-ak dana. Misita je bio Hercegovac, rođen u selu Buna kod Mostara; bio je i atleta i poliglota, kao i najmlađi predratni major kraljevske vojske. Sa 37 godina postao je potpukovnik. U aprilskom ratu gušio je ustaške pobune u Bosni. Mihailović ga je imenovao za koordinatora svih četničkih grupacija i odreda za Podrinje, Mačvu, Rađevinu i Azbukovicu. Sa širokim ovlašćenjima za organizaciju pokreta otpora uputio ga je na teren. Sredinom jula potpukovnik Misita već je bio u manastiru Tronoša, u kome je i ranije boravio prilikom jednog komandnog izviđanja. Tu se upoznao i sprijateljio sa starešinom manastira Georgijem Bojićem – Džidžom. U Tronoši je Misita sreo i popa Vladu Zečevića. U manastir su počeli da dolaze aktivni i rezervni oficiri i podoficiri, koji se nisu predali okupatoru i položili oružje. Među njima su bili poručnici Milivoje – Mika Vujičić i Lazar Savić, a 18. avgusta, sa Ravne gore, sa svojom „Bosanskom grupom“ stiže i poručnik Ratko Martinović.

Veselin Misita i starešina tronoškog manastira Georgije Bojić – Džidža obilazili su sela jadranskog sreza, dok su pop Vlada Zečević i Ratko Martinović obilazili sela rađevačkg sreza. Razgovarali su sa viđenijim ljudima, okupljali ljudstvo i pozivali vojne obveznike da budu spremni kad dođe vreme za ustanak. Samo prisustvo Misite, elitnog i visokog oficira, kao i njegova harizma, ulivali su poverenje i nadu ljudima koji se nisu mirili sa okupacijom. Odjednom je svetlost dana ugledalo zakopano oružje: puške, mitraljezi, bombe, čak i topovi.

Krajem avgusta Misita, Georgije Bojić – Džidža, Vlada Zečević i Ratko Martinović donose odluku o formiranju četničkih odreda: Žižačkim odredom komanduje Georgije Bojić, Cerskim Dragoslav Račić, a Rađevskim Martinović i Zečević. Žižački odred je brojao preko 300 ustanika-dobrovoljaca. Misita je komandovao svim četničkim odredima u ovom delu Srbije.

Odluku o napadu na Loznicu Misita i Georgije Bojić – Džidža su doneli 30. avgusta, u subotu. Prema sećanju Božidara Panića, u večernjim satima, 29. avgusta, Džidža je poslao kurire u okolna sela određenim ljudima, koji su odmah pozvali svoje vojne obveznike bivše jugoslovenske vojske i ustanike da dođu u manastir Tronošu. Ubrzo se skupilo mnogo ljudi, ali većina bez oružja. Jadarska „Gorska četa“ pod komandom Georgija Bojića imala je oko 150 naoružanih ljudi.

Napad na Nemce u Loznici izveden je u nedelju, 31. avgusta 1941. godine. U Loznici su tada bile male nemačke snage, a uporišta su im bila: kafana Lazara Hajdukovića (u čijem dvorištu se nalazio nemački mitraljez), Gimnazija i Vukov dom. Prema naređenju potpukovnika Misite u Loznici su napadana sva tri nemačka uporišta. Pošto je akcijom komandovao profesionalni vojnik, to je garantovalo postupanje po svim pravilima ratovanja međunarodnog vojnog prava. On sam je napisao Ultimatum na nemačkom jeziku u kome zahteva da se Nemci predaju. Odgovora nemačke komande na ultimatum nije bilo, pa su se u 10h na lozničkoj Crkvi oglasila zvona! U tom trenutku počeo je opšti napad na sva tri uporišta nemačke vojske.

Poručnik Mika Komarčević je sa Nemcima kod Vukovog doma započeo pregovore o „časnoj predaji“, što su ovi odbili. Tada je počeo napad. Mase ustanika, iako slabo naoružane, žestoko su napadale, pa su Nemci bili prinuđeni da se predaju.

Grupa ustanika sa Georgijem Bojićem – Džidžom na čelu napadala je Gimnaziju. Pošto su Nemci tukli mitraljezom iz Gimanzije, preko ondašnje Gornje Luke, Džidža i ustanici su išli rečicom Štirom, i kada su je prešli Bojić je ubacio 2-3 bombe u Gimanziju, posle čega su se Nemci predali. Još pre toga su se predali i oni iz Vukovog doma. Ostala je još samo grupa u kafani Laze Hajdukovića. Na nju su napadali ustanici na čelu sa potpukovnikom Misitom. On je hrabro jurišao na ovo uporište, kao i na čardak u dvorištu kafane, sa koga je tukao mitraljez. Ubacivao je bombe kroz prozor kafane i ušao u nju kroz prozor, dok su se Nemci povlačili u dvorište. Odmah zatim pokosio ga je mitraljez sa čardaka kafane. Nastradao je i Mujaga Zečanović, gluvonemi loznički mesar. Pošto je potpukovnik i dalje davao znake života, prenet je u lozničku bolnicu, ali je dr Milenko Marin samo mogao da konstatuje smrt. Nemci su se u Hajdukovića kafani još držali, a nekoliko zarobljenih sunarodnika su ih pozivala da se i oni predaju. Najzad, posle nekoliko sati borbe, i poslednje nemačko uporište je osvojeno – Loznica je bila slobodna. Njenu slobodu platilo je životima ukupno 9 ustanika.

U Loznici je tada, među ustanicima, vladalo dvostruko osećanje. Bila im je ovo i slatka i gorka pobeda. Sa jedne strane, bili su presrećni zbog samog oslobođenja grada koji su toliko voleli, a sa druge su svi žalili poginulog Misitu, koga su ubrzo sahranili na lozničkom groblju, uz najveće vojne počasti. Emigrantska vlada posthumno ga je unapredila u čin pukovnika i dodelila mu najveće odličje – Karađorđevu zvezdu.

Po tradiciji, bio je ovo prvi oslobođen grad u Evropi, a nemački garnizon prvi put nateran je na predaju. Zarobljena su 93 okupatorska vojnika, a bilo ih je i mrtvih. Ustanička saradnja je produbljena, vojska je sve odlučnije napadala i jurišala na nemačke posade. Bilo je to još uvek vreme dok je otadžbina za ustanike bila sve, kad nije došlo do podela i krvavog građanskog rata..

ŽIVELA LOZNICA!! ŽIVELA SRBIJA!!

Profesor Istorije – Đorđe Šterić Vukmirović

Komentarišite
Pretplati se na Dnevne Novosti Newsletter!
Obavestite me >
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Nazad